Света мученице Вера, Нада, Љубав и мајка им Софија

Живеле и страдале у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија-мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше дванаест, Нада десет, а Љубав девет година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени,” смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде”. Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад, једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија, однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховим три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.

Воздвижење Часног Крста - Крстовдан

Воздвижење Часног Крста - Крстовдан

Овога дана празнују се два догађаја у вези са Часним Крстом Христовим: прво проналазак Часног Крста на Голготи, и друго повратак Часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу, света царица Јелена намисли да потражи Часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па, присиљен од царице, изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину, нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то Часни и животворни Крст Христов. Метнуше га потом и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже Крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: „Господе помилуј!” Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ Часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао четрнаест година. Цар грчки Ираклије 628. године победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град, цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но наједанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост, и утеху целог хришћанског света.

Усековање главе Јована Крститеља

Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арапског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке, Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром.V Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство, најпре у Галију а потом у Шпанију. Као изгнаници Ирод и Иродијада живљаху у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије (в. 7. јануар, 24. фебруар, 25. мај, 24. јун и29. август).