Срећна слава, Свети Николај Чудотворац

Свети Николај Чудотворац, архиепископ мирликијски
Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).

Срећна Слава Аранђеловдан

Срећна Слава Аранђеловдан - Сабор Светог Архангела Михаила 

Повољно и квалитетно

Свети Лука апостол и јеванђелист

Свети Лука апостол и јеванђелист
Родом је био из Антиохије Сиријске. Још у својој раној младости изучио је грчку филозофију, медицину и живопис.У време деловања и рада Господњег овде на земљи, лицем у лице срео се са Спаситељем, чуо је Његову спасоносну науку и био је сведок чудесних дела Његових. Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету.
Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце.
Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима.
Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље. Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје. Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.

Тропар (глас 3):Апостолских дјејаниј сказатеља, и евангелија Христова свјетла списатеља, Луку препјетаго, неисписана сушча Христовје церкви, пјесанми свјашченими свјатаго апостола похвалим, јако врача сушча человјеческија немошпчи, јестества недуги и јазви душ исцјељљајушча и мољашчасја непрестано за души нашја.

УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ Св. ЈОВАНА

УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ Св. ЈОВАНА Свети Јован Крститељ и претеча Господа нашег Исуса Христа, својом смрћу је претходио добровољној смрти Спаситеља нашег. Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику Божјем.

Тропар (глас 2):Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.

+++ Преображење Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа

Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. „И засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост” (Мт 17, 2). И појавише се покрај Њега Мојсеј и Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: „Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице (колибе): Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији” (Мт 17, 4). Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте” (Мт 17, 5). Чувши овај глас, ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: „Устаните и не бојте се” (Мт 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази на гори а не у долини? Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, тј. богомислије. Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту, а открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други - зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слишање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

Свети Петар и Павле - Петровдан

Ikonopisane Ikone na lipi sa pozlatom 24 karatnim zlatom

Сабор Светог архангела Гаврила (Оданије благовести)

Свети Архангел Гаврил

Благовесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: "Ја сам Гаврил што стојим пред Богом" (Лк 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж - Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће, дакле, Муж - Бог, крепки, силни Бог. Неки су дознали, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила, тј. чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од седам најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочито службу, а сви су равни по части. Зашто Бог не посла Михаила? Зато што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. Гаврилова је служба благовешће спасења људског (в. 13. јул).

Почетак Великог Васкршњег Поста

Назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења.

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

Начин поста

Пости се на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољна је риба. Додатно разрешење на уље и вино је и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста (понедељак, уторак и среду), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност (чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода (сухоједење).

Историјат

Најстарије сведочанство ο овом посту потиче с краја II века. Св. Иринеј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спорова ο времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (три дана), а практикован је свуда. Даље податке ο овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори ο "пасхалном посту у спомен страдања Христових", који је сам Спаситељ одредио, па се у том смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.

Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство ο пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή - Велика четрдесетница) развио се у V веку.

Пост Страсне седмице

Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста (пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећена страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи "...дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: "Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења."

Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: "Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу."

ПОСТ (грч: νηστεία), средство које Православном Хришћанину помаже у изградњи спасења, а које се састоји у уздржавању од извесне врсте хране, од рђавих мисли, жеља и дела, као и у умножавању молитава, доброчинства, а исто тако и у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а изнад свега прослављање Бога и поштовање његових светих. Постећи, Православни верни народ се непрекидно подсећа Христових страдања, које је Он благоизволео примити на Себе, за спасење човечанства.

Прву заповест о посту налазимо у Библији у причи о првобитном паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). После, у Старом и Новом Завету такође се много говори ο посту, као божанској установи и одредби. У Старом Завету, Мојсије је постио 40 дана на Синају (не једући ништа), да би се удостојио да од Бога прими Декалог. Исто тако, и Нови Завет је препун примера поста. Господ Исус Христос је попут Мојсија постио 40 дана на Гори Кушања, а постили су и Св. Апостоли, као и сви прави Хришћани. Јер, у Хришћанству, први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. Α то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот.

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од извесних јела и алкохолних пића. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Пошто тело заједно са душом учествује у греху, треба заједно са њом да учествује у напорима ка поновном задобијању врлина. Стварни духовни пост подразумева уздржавање од сваке похотљивости. Свети Оци су одувек истицали духовну страну поста, и писали да сам телесни пост Бог не прихвата. Чак су га називали "демонским постом", јер и демони не једу, а не теже духовном усавршавању. Па је тиме онај који само телесно пости, а не приступа духовном подвигу, идентичан демонима. Духовна страна поста увек укључује појачане молитве, и квалитативно и квантитативно, и борбу за опште унапређење свих хришћанских врлина.

Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу. У смирењу човек почиње да стиче сазнање, да је спасење могуће једино у Богу, кроз Његову велику милост. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, Свети Оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање подразумева дар разликовања онога што је корисно, од онога што је штетно.

Насупрот празницима и светковинама, постови су се одржавали у време жалости и самоодрицања услед греха. Они могу бити и спонтани одговор појединаца, јединствени спонтани одговор народа постом на невољу, или су били законом прописани посни дани и посни периоди. Поједини људи постили су да би задобили Божију помоћ (2 Сам 12,16-23; Дан 9,3), ради кајања (1 Цар 21,27), туговања (Нем 1,4), добијања откривења (2 Мој 34,28), или изражавања духовног молитвеног расположења (Пс 35,13; Лк 18,12). Слично томе, заједница (народ) често је постила једнократно да би задобила Божију помоћ и заштиту (Суд 20,26; 1 Сам 12,14; Јл 1,14; Јест 4,3; Језд 8,21-23), да би изразила кајање (1 Сам 7,6; Јон 3,5-10) или оплакала смрт великих личности (1 Сам 31,13; 2 Сам 1,12).

Једини прописани годишњи пост био је Дан помирења (3 Мој 16,29-34; 23,26-32; 4 Мој 29,7). Овај празник био је десетог дана седмог месеца, по јеврејском календару. Народ се морао очистити, што је значило, најпре, да се уздржава од хране и пића и других телесних угађања (2 Сам 12,16-20; Дан 10,2-3). После вавилонског разорења Јерусалима и храма 586. године пре Христа, постови су редовно одржавани четвртог, петог, седмог и десетог месеца, како би се оплакивала ова невоља и несрећа (Зах 7,3,5; 8,19). Свенародни пост претходио је празновању Пурима, 13. Адара (Јестира 9,31).

Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар 17), или Пророк Мојсије на гори Хориву (2 Мој 34,28). Пророк Самуило је био плод поста и молитве (1 Сам 1,7). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су пошћењем избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина).

Млада Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο јеврејском посту, али му је придодала духовну категорију, која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила нове посне дане у седмици, као и нова годишња доба за пост, у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице (Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.

Св. Јован Златоусти (о промени када започне пост): "Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, транжирање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина."

Св. Јован Златоусти (о промени када престане пост): "Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из свога сећања."

Св. Василије Велики: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека."

Св. Јован Златоусти: "Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње."

Св. Фотије Цариградски: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и шкорпијама."

Св. Јован Лествичник: "Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде. Дуго спавање произлази понекад од пресићености, понекад од поста - када се посници поносе својим постом. Стомакоугађање наводи на разрешење од поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир (Египат) појео и реку Нил попио. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске."

Св. Јефрем Сирин: "Узда за страсти је пост, а умртвљење страсти је молитва са милостињом. Чувај се од онога што је супротно врлини. Јер, ако постиш али се и безумно смејеш, биће лако да се саплетеш. Од мноштва хране ум постаје груб, а добро уздржање га очишћује. Онај ко угађа стомаку се труди и пашти око тога како да напуни свој стомак јелима, а када поједе - мучи се да их свари. Уздржање, пак, прати здравље и бодрост. Молитва и пост су прекрасни. Њих укрепљује милостиња, будући да је речено: Милости хоћу, а не жртве (Ос 6,6)."

Св. Нил Синајски: "Пост сматрај оружјем, молитве оградом, а сузе - купељу. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаја почетка поста. Добар је хлеб поста зато што у њему нема квасца сластољубља."

Св. Јован Касијан: "Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела... Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи."

Св. Марко Подвижник: "Пост доноси корист онима који му разумно приступају, док штети онима који му неразумно приступају. Због тога они који се старају за корист од поста треба да се чувају штете која може доћи од њега (тј. таштине). Хлеб који једемо након окончања поста који смо себи наложили треба да разделимо на дане у које не окушамо храну до ситости, како бисмо, узимајући свакодневно по мало, покорили мудровање свог тела и срце утврдили у корисној молитви. На тај начин ћемо силом Божијом бити сачувани од надмености и све дане свог живота се постарати да проведемо у смиреноумљу, без којег нико никада не може угодити Богу."

Св. Антоније Велики: "Изабери труд и он ће те заједно са постом, молитвом и бдењем избавити од сваке скверни. Телесни труд, наиме, доноси чистоту срца, а она чини да душа приноси плод."

Св. Николај Велимировић: "Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је још превасходнија праштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не спасава без онога. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста."

Света мученица Јулијана

Света мученица Јулијана и шест стотина тридесет мученика с њом
Ова славна девица и мученица рођена би у Никомидији од родитеља незнабожних. Чувши од некога јеванђелску проповед, она се свим срцем обрати ка Христу и поче живети тачно по заповестима Господњим. Неки сенатор Елевсије беше њен обручник. Да би га одвратила од себе, Јулијана му рече, да неће за њега поћи, ако не буде постао епарх тога града. То му она предложи мислећи, да тај млади човек неће моћи никад достићи до тог високог звања. Но Елевсије се потруди, те ласкањем и митом постављен би за епарха никомидијског. А Јулијана му тада откри, да је она хришћанка, и да не може ступити с њим у брак, док он не прими њену веру говорећи: "Шта нам вреди бити телесно уједињени а духом раздељени?" Огорчи се на то Елевсије и оптужи је оцу њеном. Јаросни отац изруга је и изби, па је онда предаде епарху на истјазање. Епарх нареди, те је тукоше веома, па је онда сву рањаву и искрвављену баци у тамницу. Но Господ је исцели у тамници, и она се јави пред епарха потпуно здрава. Епарх је врже у зажарену пећ, но огањ је не опали. Видећи то чудо, многи повероваше у Христа Бога. Беше таквих обраћених пет стотина мушких и стотину тридесет женских. Све ове осуди епарх на смрт и нареди те их посекоше мачем. Душе њихове преселише се у Рај. Тада осуди зли судија Јулијану свету на посечење мачем. Радосна духом Јулијана изађе на губилиште, помоли се Богу на коленима и положи главу своју на пањ. Глава јој би одсечена, а душа оде у царство вечне Христове светлости, 304. године. Елевсија убрзо постиже казна Божја. Пловећи по мору, разби му се лађа, и он паде у воду. Али не нађе смрт у води, него исплива на неко острво, где га пси растргоше и поједоше.