Свети Петар Цетињски

 Свети Петар Цетињски

Рођен 1. априла 1749. године у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој дванаестој години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, иако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.

Свети Лука, апостол и јеванђелист

 Свети Лука, апостол и јеванђелист

 

Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку философију, медицину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи, свети Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа, свети Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк 24, 12-31). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. „Поздравља вас Лука, љекар љубљени”, пише Колошанима апостол Павле (Кол 4, 14). Не молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла, свети Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице - и то не једну него три, а тако исто и иконе светих апостола Петра и Павла. Отуда се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао је свети Лука Јеванђеље и Дела светих апостола, и обоје посвети Теофилу, кнезу Агаје. Беше му осамдесет четири године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивног светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.

Verna kopija Čudotvorne Ikone Presvete Trojeručice

Manastir Hilandar 

Verna kopija Čudotvorne Ikone Presvete Trojeručice 

dimenzije35 x 43cm

 sertifikat 

cena 42.000 dinara

Молитва Светој Петки Београдској

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас.
Удостојила си се гледања лица Божја као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спасење душа наших.
Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негде Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.
Буди и надаље стража нашем престоном граду, и утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне а усопштим родитељима нашим, браћи и деци, измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз тебе прослави Бог у Тројици, навек века. Амин

Света преподобна мати Параскева – Света Петка

Света преподобна мати Параскева – Света Петка

Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос), између Силинаврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе света Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу”. Света Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у VI веку. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) свете Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.

Свети Јован Шангајски / Sveti Jovan Sangajski (ceo film)

Свети Стефан Слепи, деспот српски Бранковић

 Свети Стефан Слепи, деспот српски Бранковић

Свети праведни Стефан Бранковић беше потомак светог и славног кнеза Српског Лазара, великомученика Косовског. Свети супрузи Лазар и Милица имађаху најстарију кћер своју Мару, коју удадоше за српског великаша Вука Бранковића. Вук и Мара породише три сина: Гргура, Ђурћа и Лазара. По смрти Лазаревог и Миличиног сина Стефана Високог, деспота Српског (од 1389. до 1427. године), њега на престолу Српске деспотовине наследи Марин и Вуков син Ђурађ Бранковић, као сестрић и сродник његов, јер Стефан не имађаше рођене деце. Оженивши се грчком принцезом Ирином (Јерином) Палеологовом из Солуна, Ђурађ са њом изроди више деце, међу којом роди и овог блаженог Стефана (негде око године 1417) .

У детињству своме блажени Стефан беше васпитан у сваком добру: стекао је велики разум и побожност, послушност родитељима у свакој њиховој заповести, тако да је вером, мудрошћу и храброшћу многе превазилазио, као и својом природном телесном лепотом. Зато су за њега касније говорили очевидци, који су га већ ослепљеног видели, да је појавом био "без приговора, да се не може замислити човек достојанственији од њега, и да је висока раста и ванредно озбиљног и паметног лица". Но најважније особине блаженог Стефана састојаху се у његовој преданости вољи Божјој, чистом животу и верности Цркви и вери Православној. Иако његов живот беше мученички и многострадални, као праведног и многострадалног Јова, он никада не одступи од верности свесветој вољи Божјој, а свагда благодараше Бога за све што га у животу сналажаше. А његова животна страдања не беху мала, као што ће се даље видети. Због тадашњих тешких прилика за хришћане на Балкану и силине турског султана Мурата II, Стефанов отац деспот Ђурађ даде своју ћерку Мару султану за жену, да она; као некада праведна Јудита, буде жртва за спас свога народа и отаџбине. При одласку из престолног града Смедерева за Једрене сестру Мару су пратила браћа Гргур и Стефан, да буду са Маром неко време заједно и да је тиме донекле теше. Браћа су својим присуством укрепила веру своје сестре, тако да се сестра њихова Мара никада није одрекла ни напустила хришћанску веру, нити примила безбожни ислам. Стефан је потом и надаље остао у Једрену, уствари више као неки талац турском султану, док се Гргур вратио натраг. Но при нападу Турака на престолницу Смедерево и Гргур буде заробљен и одведен у Једрене, где их, по наређењу самог султана Мурата, а без знања сестре им султаније Маре, свирепи Турци обојицу ослепе, на сам Ускрс 1441. године. Као разлог за тако свирепо дело султан је наводио преписку браће са оцем им Ђурђем (који је тада био остао без деспотовине и налазио се у Дубровнику), у којој су они тобоже откривали деспоту Српском тајне Турске царевине. Уствари, главни разлог ослепљења ових српских племића била је турска завист, због њихове лепоте и витештва, и због страха да они не постану наследници и владари Српске земље и државе.

Неколико година после овог невиног страдања, блажени и многонапаћени Стефан слепи и слепи му брат Гргур бише од султана Мурата враћени у Србију и живи предати оцу њиховом деспоту Ђурђу. Јер у рату између хришћана и безбожних Агарјана победише тада (године 1443-4) хришћани, те Турци бише принуђени да склопе мир и да деспоту Ђурђу поврате и живе синове и град Смедерево и целу деспотовину. Ослепљеног Стефана и Гргура предао је Ђурђу у Смедереву турски комесар Балта Оглу. Тужан је био и преболан призор кад су се срели отац и слепи му синови: деца су посрћући пошла оцу у загрљај, али је стари деспот рикнуо као рањени лав и стропоштао се онесвешћен на земљу. А наша народна душа оставила је у народној песми записане ове речи за њих: "Мила децо, два Деспотовића, колико сте јадни и слијепи, толико сте сувише лијепи".

Пре своје смрти стари деспот Ђурађ узео је себи за савладара свог најмлађег сина Лазара. Стари отац умро је на Бадњи дан, 24. децембра 1456. године, у деведесетој години живота. Ускоро за њим умрла је и његова супруга Јерина, Стефанова мајка (3. маја 1457 г.), а ускоро за њом и млади деспот Лазар (20. јануара 1458. г.). Тада је, по жељи Српског народа и великаша, и по благослову Српског Патријарха, блажени Стефан Слепи миропомазан и устоличен у Смедереву за новог Српског Деспота. Као владар он се одликовао мудрошћу и храброшћу, јер је у врло тешким временима и приликама успевао да сачува Српску земљу и народ и не преда град Смедерево ни Турцима нити Угрима (Мађарима). Међутим, после тога неваљалствима разних непријатеља и домаћим издајствима, у Смедерево буде доведен за владара босански кнез Стјепан Томашевић, римокатолик по вери, за кога буде венчана девојчица Јелена, ћерка Стефановог брата деспота Лазара и деспотице Јелене Палеологове, снахе Стефанове (1. априла 1459. године). Недужни праведник Стефан Слепи, последњи законити Српски владар, би та да протеран из отаџбине, и он се нађе у великој невољи. Но, по његовом неправедном прогонству из отаџбине и престонице, град Смедерево одмах падне под Турке (20. јуна 1459. годоине) и тако казна Божја снађе Српску земљу..

Блажени прогнаник и страдалник Стефан отиде тада код своје сестре Катарине, удове погинулог грофа Урлиха Цељског, која живљаше у то време на свом имању у Хрватској. Одатлеје кренуо опет даље и преко Дубровника стигао у Албанију, где је имао неке своје родбине. Тамо овог праведника и страдалника Господ милостиво утеши и награди, јер му даде за супругу честиту и побожну девојку Ангелину, ћерку албанског великаша Аријанита Комнена, а свастику славног војводе Ђурђа Кастриотића-Скендербега. Ангелина беше врло богољубива и човекољубива, и видећи праведног и красног страдалника Стефана, она га свом душом и срцем заволе, те измоли од својих родитеља благослов да га узме себи за мужа. Благослов њиховог по Богу брака и венчање у цркви обави се у Скадру 1461. године и њих двоје од тада заједнички дељаху судбину изгнаника и страдалника, али и благослове праведника и светитеља. Јер Бог благослови њихов брак и даде им троје деце: Мару, Борђа и Јована, од које се последњих двојица благодаћу Божјом показаше предивни и прославише као светитеља.

Због сиромаштва и немаштине, а и због блиске опасности од Турака, блажени Стефан и Ангелина пређу из Албаније у Италију, најпре на југ у Апулију, а онда на север у Фурланају (код Трста), у тамошњи град звани Београд. Овде се они настане код Стефанове сестре Катарине, која ту беше купила један замак са имањем. У околини овог града Београда живљаше словенски народ, и у цркви се обављаше литургија на словенском језику. Праведни Стефан и Ангелина остадоше са својом децом доживотно верни Православној вери и Цркви, што ни мало није било лако у она времена и у оној средини латинској и папској.

Са својом породицом Стефан живљаше у Београду у скромности и оскудици, примајући понекад и милостиње са разних страна. Са благочестивом супругом својом Ангелином он се нарочито стараше да децу своју обучи животу у свакој побожности и чистоти, и у томе му милостиви Господ помагаше Иако беше од многих страдања и странствовања оболео, блажени Стефан не клону духом, него благодараше Богу на свему. Осећајући да ће ускоро отићи из овога света, он писаше Дубровчанима за своју супругу и децу ово: "Иако бих вам, господо, имао да пишем о много и много ствари, ипак не могох писати вашем господству, јер сам много болестан и слаб од болести своје. Много се молим вашему господству, и много и милостиво и смерно, к препоручујем вам моју Ангелину и дечицу моју: Ђуру, Мару и Јована, пред Богом и пред Пречистом и пред свима Светима, што ви са њима, то Бог са вама. О властело, немојте оставити Ангелину и моју дечицу да пропадну иза мене. Нека вас Бог научи да имате љубави према њима, као што сте имали према нама и нашим старима, и да их не оставите у за њих непогодно време". После овога дође и блажена кончина светог праведника многострадалног Стефана, и он мирно предаде душу своју у руке Господа свога дана 9. октобра 1476. године. Његово свето тело би погребено у Београду, у Фурландији.

He дуго времена после тога тело му би објављено као нетрулежно, и то на тај начин што се на гробу поче јављати нека чудесна небеска светлост. Светлост ту најпре угледаше неки лопови који бејаху дошли да му опљачкају гроб. Када пак затим би отворен гроб његов, тело његово би нађено цело и нетрулежно, заједно са нераспаднутим његовим оделом. Од светих моштију његових многи тада добиваху исцељења, и многи слепи прогледаху. Блажена пак супруга његова Ангелина и синови му Ђорђе и Јован, добивши дозволу од мађарског краља Матије да се настане у сремском селу Купинову на Сави, пренеше тамо са собом и чесне мошти Светот Стефана и положише их у цркву Светог Луке у граду Купинику (15. фебруара 1486. године). Ђорђе тада постаде деспот Сремски, но ускоро се и он и мајка му Света Ангелина замонашише и подигоше мушки и женски манастир Крушедол у Срему (о чему се опширније говори у њиховим Житијама), а деспотом постане најмлађи син Стефанов Јован (да своје кончине у Господу 1502. године).

Када се 1505-6. године Света Ангелина и син јој Свети Максим преселише у Влашку, где Максим постаде архиепископ, они са собом понеше и чесне мошти Светог Стефана у Влашку, одакле их опет повратише при свом повратку (1509. године) и положише их у новоподигнути манастир Крушедол. Овде се од моштију светог Праведника догодише не мала чудесна исцељења и оздрављења. Године пак 1688. мошти Св. Стефана (са моштима осталих Бранковића) склоњене бише за неко време у Сент-Андреју, али су ускоро враћене опет у Крушедол, где су мирно почивале све док их безбожни Турци у бесу своме не исекоше на комаде и заједно са црквом крушедолском спалише (13. августа 1716. године). Од тог пожара остали су само поједини мањи делови, међу којима и деоно стопало светог и праведног Стефана Слепог, новомученика и многострадалника Српског. Његовим светим молитвама нека Господ помилује и спасе нас и сав Српски православни народ и све православне хришћане и све људе Божје. Амин.




Тропар, гл. 4.

Процвета нам пролеће благодати, успомена Стефана новог, да празнујемо Прославитеља његовог. Јер призва све који воле празнике да узнесу благодарност Богу, Који је сачувао тело његово у гробу цело и нетрулежно, и чудесима прослављено: Он се моли Господу за народ свој, као отаџбинољубац, и за оне који славе успомену његову.

Кондак, гл. 3.

Ходите сви да похвалимо светог Стефана и Божанским песмама да га прославимо: Није далеко од Апостола и ка мученицима се приближио, неследио је блаженство праведних и светих, и мирисом својих моштију нас омирисава, и моли се Господу за душе наше.

Свети Сергеј и Вакхо - Срђевдан

 Свети Сергеј и Вакхо - Срђевдан

Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али, кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима, цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости, цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. Потом их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „И чест и бешчешће, и живот и смрт - све је једно ономе ко иште царства небескога”. Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху једни за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела светог Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада свети Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара и Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. године.

Свети апостол Тома - Томиндан

 Свети апостол Тома - Томиндан

Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда чудесног и спасоносног догађаја. Наиме: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој!” (Јн 20, 27-28). После силаска Светог Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији свети Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтедоше живети после крштења свога и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азана, осуди апостола на смрт и посла пет војника, који га прободоше са пет копаља. И тако предаде душу своју у руке Христу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

Иконе Св Вмуч Георгија - Ђурђиц

Иконе Св Вмуч Георгија - Ђурђиц

 Ђурђиц на равној дасци

 Ђурђиц, даска са жљебом ПРОДАТО

Иконе су рукописане на липовој дасци јајчаним бојама. Иконе је рукописао академски сликар Мр Елезовић. Иконе су димензија 30 х 40цм, лакиране су и заштићене
Цена иконе, појединачна, је 18.000 динара. Контактирајте нас на magsavers@gmail.com

Покров Пресвете Богородице

Покров Пресвете Богородице

Одувек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује, доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. У време цара Лава Мудрога (или Философа) 1. октобра 911. године, било је свеноћно бдење у Богородичној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј видећи то јављање, показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „Видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?” Одговори Епифаније: „Видим, оче, и ужасавам се!” Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај, тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

Свети преподобни Кириак Отшелник - Михољдан

• Свети преподобни Кириак Отшелник - Михољдан
• Рођен у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Отац му Јован беше презвитер, а месни епископ Петар сродник његов. У раној младости постави га епископ за чтеца саборне цркве. Читајући Свето Писмо млади Кириак дивљаше се Промислу Божјем, како прослави све истините слуге Бога живога, и како устроји спасење рода људског. У 18. години својој одведе га жеља за духовним животом у Јерусалим. У Јерусалиму ступи у манастир некога Божјег човека Евсторгија, који му даде почетна упутства у монашком животу. Потом оде светом Јевтимију, који га прозре као будућег великана духовног, обуче га у схиму и посла на Јордан светом Герасиму, где Кириак проведе девет година. По смрти Герасимовој опет се врати у манастир светог Јевтимија, где оста на безмолвију десет година. После тога мењаше место за местом бежећи од славе људске. Подвизаваше се и у обитељи светог Харитона, где најзад и сконча свој земни пут навршивши сто девет година живота. Прослављени подвижник и чудотворац свети Кириак је био крупан и снажан телом, и такав остао до дубоке старости, и поред тешког поста и бдења. У пустињи се понекад годинама хранио само сировим зељем. Ревновао је много за веру православну изобличавајући јереси, нарочито јерес Оригенову. За себе је говорио, да га од како је монах сунце никад није видело да једе нити да се гневи на кога. По уставу светог Харитона монаси су јели само једанпут дневно, и то по заласку сунца. Беше Кириак светило велико, стуб Православља, дика монасима, моћни исцелитељ болних, и благи утешитељ тужних. Поживевши дуго на корист многих пресели се у вечну радост Господа свога 557. године.

Света првомученица Текла равноапостолна

Света првомученица Текла равноапостолна

 

 Рођена у Иконији од родитеља знаменитих, али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи, Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати, а потом тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашњом красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела девице. Удивљен овим упита је кнез: „Ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?” Одговори му Текла: „Слушкиња сам Бога живога”. Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. Потом се света Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцељењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у Хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскврне, надајући се, да ће она кад изгуби девичанство, изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бежаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову свету девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели свети Златоуст: „Чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство, а другом мучеништво”

Зачеће светог Јована Крститеља

Зачеће светог Јована Крститеља

 Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав (в. 7. јануар; 24. фебруар; 25. мај; 24. јун и 29. август).

Света Ксенија Петроградска

 Ксенија Блаженаја Хор цркви Светог Симеона и Ане