Свети апостол Матеј Јеванђелист

Свети апостол Матеј Јеванђелист

Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: „Хајде за мном. И уставши отиде за њим” (Мт 9, 9). Потом Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Светог Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силно, да војници не могоше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се светом Матеју, засија од овога такав блесак, да кнез наједанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца; он се помоли Богу, и кнез прогледа - нажалост, прогледа само телесним очима, али не и духовним. Он ухвати светог Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди, те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богугодно послужи цркви. Када умре Платон, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Свети Матеј, апостол, написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.

Свети Јован Златоуст

Свети Јован Златоуст

Патријарх цариградски. Рођен у Антиохији 354. године од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија, патријарха антиохијског, а потом и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу &&О свештенству,&& и тада му се јавише свети апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат, али и велико страдање. Када је требало да буде посвећен за свештеника, јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за пратријарха цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе - симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га двапут посла у изгнанство. У изгнанству проведе три године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. године у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише свети апостоли Јован и Петар, као и свети мученик Василиск (в. 22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму (в. 27. и 30. јануар; 20. новембар).
 

Свети Јован Милостиви

Свети Јован Милостиви

Патријарх александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства”, говорио је он, „не тражи га у крви, него у добродетељи, јер то је право благородство”. Сви свети одликовали су се милосрђем, али свети Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном, сети се патријарх речи Христове: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој” (Мт 5, 23-24), и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли га за опроштај. И тек када се измири с тим човеком, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви Светих Кира и Јована, догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина, па ће рећи владици, да пожури у цркву на службу, и после службе може чути ту жену. Одговори им свети Јован: „А како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?” И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир, патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Успут се разболи, и стигавши на Кипар, умре у своме месту рођења, 620. године, и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград, потом у Буда Пешту и најзад у Пресбург.

Свети мученик Мина

 Свети мученик Мина

Мисирац по пореклу и војник по занимању света Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше светом Мини живети с дивљим зверовима неголи с људима незнабожним. Једног дана прозре свети Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живог а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство, одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинога, да би и Овај мене објавио као Слугу Свога у Царству небеском”. Чувши ово, Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани, ипак, спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они беху пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада света Мина око 304. године и пресели се у Царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је светог Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помогао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима, или да казни неверне.

Свети мученик Стефан Дечански - Мрата

 Свети мученик Стефан Дечански - Мрата

Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца, био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кроткошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година, јави му се опет свети Никола и рече му: „Дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Свети краљ Стефан са светим Савом и светим кнезом Лазаром чини једну прекрасну тријаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. године примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

Свети Нектарије Егински

 Свети Нектарије Егински

Ова новојављена звезда на небу Цркве Христове, богоносни отац наш Нектарије, родио се у Силиврији Тракијској 1. октобра 1846. године од побожних и сиромашних родитеља Дима и Василике, добивши на крштењу име Анастасије. Прве темеље образовања Анастасије доби у свом родном месту, а у четрнаестој години отпутова у Цариград, где га неки рођак прими за помоћника у трговачкој радњи. Још од раног детињства се показала његова љубав према књизи. Као дете правио је књиге од комада папира, објашњавајући мајци како жели да у књиге записује речи Божје. Правио је такође од хартије и свештене одежде, показујући тиме своју љубав према свештеничком позиву и откривајући своје будуће призвање.

Свети архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне - Аранђеловдан

Свети архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне - Аранђеловдан

ПОБОЖНО празновати Сабор светих Ангела света Црква је примила предањем богонадахнутих Отаца, одбацивши незнабожачко поштовање ангела, измишљено од јеретика и идолопоклоника. Јер још у Старом Завету, када људи одступише од Бога, Саздатеља свога, почеше се клањати створењима Божијим и делима руку својих, правећи идоле по прилици видљиве твари, од онога што је горе на небу или доле на земљи (2 Мојс. 20, 4). Тада људи, сматрајући да сунце, месец и звезде имају душу живу, приношаху им жртве као боговима; исто тако приношаху жртве и ангелима као боговима. О томе се каже у књизи о Царевима: "кађаху Ваалу, сунцу и месецу и звездама и свој војсци небеској", тојест ангелима, јер они и јесу небеска војска, као што је речено у Еванђељу; и уједанпут се појави с ангелом мноштво војника небеских (Лк. 2, 13). Такво неправилно поштовање ангела било је веома распрострањено у доба светих апостола. Искорењујући такво неправилно поштовање ангела, свети апостол Павле говори: "Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и обожавањем ангела, упуштајући се у оно што није видно, и узалуд надимајући се умом тела свог, и не држећи се главе", тојест Христа. Јер у то време беху неки јеретици, наизглед смирени, но охоло сматрајући да својим уздржљивим и чистим живљењем подражаваху ангеле. И они учаху да се ангелима чини исто поклоњење као и самоме Богу. Потом се појавише други јеретици који проповедаху да су ангели творци видљиве твари и, као бестелесни, виши и вредноснији од Христа, Сина Божија; а за Архангела Михаила говораху да је бог Јевреја. Други пак, одавши се враџбинама и варајући људе, под именом ангела призивали су ђаволе, и служили им називајући их ангелима. Нарочито се такве јереси множаху у граду Колоси, који је припадао Лаодикијској митрополији, где многи тајно обављаху незнабожачко ангелопоклоњење, слично идолопоклоњењу. Такво идолопоклоничко поштовање ангела Лаодикијски помесни сабор светих Отаца прокле и предаде анатеми. А када такво неправилно поштовање ангела би осуђено и проклето, онда се озакони благочестиво и правилно поштовање и празновање светих ангела као служитеља Божијих и хранитеља рода људског. И у том Колоском крају, у коме се раније тајно обављало незнабожачко и јеретичко обожавање ангела, поче се јавно вршити православно празновање светих ангела, и стадоше се подизати прекрасни храмови светим ангелима. Тако у Хони, над чудотворним извором, би подигнут велељепан и предиван храм у име светог Архистратига Михаила, јер се на том месту беше јавио свети Архистратиг Михаил светом Архипу. У време пак светог Силвестра папе римског и светог Александра патријарха Александријског, на неколико година пред Први Васељенски Сабор, Никејски, би установљено да се празник светог Архистратига Михаила и осталих Бестелесних Сила Небеских празнује у месецу новембру. Зашто баш у новембру? Зато што новембар представља девети месец после месеца марта. У месецу марту сматра се да је било створење света. А девети месец после марта узет је због девет чинова ангелских, који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових девет чинова у књизи "О небесној Јерархији". Тих девет чинова деле се на три јерархије: највишу, средњу и најнижу; и у свакој од њих су по три чина.

Прву, највишу, и Пресветој Тројици најближу јерархију, сачињавају: Серафими, Херувими и Престоли. Ближе од свих Творцу и Саздатељу свом предстоје богољубиви шестокрилни Серафими, као што виде пророк Исаија који каже: Серафими стајаху око Њега, сваки их имаше шест крила (Ис. 6, 2). Они су пламенолики, као они који непосредно предстоје Ономе о коме се пише: Бог је наш огањ који спаљује; престо је Његов пламен огњени; слава Господња је као огањ који пламти. Предстојећи таквој слави, Серафими су огњелики, према реченоме: Он чини анђеле своје духове, и слуге своје пламен огњени. Они пламте пламеном љубављу к Богу, и друге распаљују таквом љубављу, што и само име њихово показује, јер на јеврејском језику серафим значи онај који пламти, или онај који запаљује.

После Серафима свевидцу Богу, који живи у светлости неприступној, предстоје у неизрецивој светлости богомудри многоочити Херувими, који јаче од других нижих чинова сијају свагда светлошћу богопознања и знања тајана Божијих и дубине премудрости Његове, сами просвећивани и друге просвећујући. Јер њихово име "херувим" на јеврејском језику значи: велико разумевање или изливање премудрости, пошто се преко херувима и другима шаље премудрост и даје просвећење очију разума за боговиђење и богопознање.

Затим - Седећем на престолу високу и издигнуту предстоје богоносни (како их назива свети Дионисије Ареопагит) Престоли, јер на њима, као на разумним престолима (како то вели свети Максим Исповедник) Бог разумно почива. А они се називају богоносни, не по бићу него по благодати и по своме служењу, док се тело Исуса Христа, - како то пише свети Василије Велики, - назива богоносним по бићу, пошто је Ипостасно сједињено нераздељиво са самим Богом Логосом. Међутим Престоли се називају богоносни не по бићу него по благодати даној им за такво њихово служење, као они који тајанствено и недокучиво носе у себи Бога. Почивајући на њима на неисказан начин, Бог обавља Свој праведни суд, по речима Давида: Сео си на престо, изричући правду (Псал. 9, 5). Због тога се преко њих првенствено пројављује правосуђе Божије: они служе правосуђу Божију, прослављају га и изливају силу правосуђа на престоле земних судија, помажући царевима и владарима да изричу праведни суд.

У средњој јерархији такође постоје три чина светих ангела: Господства, Силе и Власти. Господства се називају тако зато што они господствују над осталим, нижим од њих ангелима, a сами су слободни. Одбацивши, како вели свети Дионисије Ареопагит, робовски страх, они добровољно и с радошћу служе Господу непрестано. Такође они изливају силу благоразумнога господарења и мудрога управљања властима на земљи од Бога постављеним, да би оне добро управљале над повереним им областима. Затим они уче владати осећањима, смиривати у себи непристојне жеље и страсти, потчињавати тело духу, господарити над вољом својом, и стајати изнад сваког искушења.

Силе, испуњујући се снаге, испуњују вољу Свевишњег и Свемогућег Господа свог, крепког и силног, извршујући је одмах с лакоћом. Они чине и превелика чудеса, и ту чудотворну благодат изливају на угоднике Божије, достојне те благодати, да би могли чинити чудеса, исцељивати сваку болест, и предсказивати будућност. Свете Силе помажу и људима који се труде и оптерећени су ношењем каквог било послушања, наложеног на њих, -Чиме и објашњавају своје име: "Силе", - и носе слабости слабих. Оне такође укрепљују сваког човека у трпљењу, да не малаксава у невољама, него да крепким духом и јуначки подноси све што га сналази, за све смирено благодарећи Бога, који све устројава на корист нашу.

Власти се тако називају зато што имају власт над ђаволима: да укроћују демонску власт, да одбијају искушења која ђаволи приређују људима, и да не допуштају ђаволима да нашкоде ма коме онолико колико би они хтели. Власти још учвршћују добре подвижнике у духовним подвизима и трудовима, штитећи их да не би били лишени духовног царства. Онима пак који се боре са страстима и пожудама Власти помажу да одгоне рђаве помисли и вражије нападаје, и да побеђују ђавола.

У најнижој јерархији такође постоје три чина: Начала, Архангели и Ангели. Начала се називају зато што началствују, старешинују над нижим ангелима, упућујући ове на испуњавање божанских наређења. Њима је такође поверено управљање васељеном, и чување свих царстава и кнежевина, земаља и свих народа, племена и језика, јер свако царство, племе и народ има као свог посебног чувара и управитеља једног ангела из овог небеског чина који се назива Начала. Служење овога ангелскога чина, по објашњењу светог Григорија Двојеслова, састоји се и у томе: да поучавају људе одавати свакоме старешини поштовање које приличи његовом звању. Исто тако ангели овога чина изводе достојне људе на разне важне положаје, и подучавају их да не ступају на положаје из себичних разлога, из користољубља и славољубља, него ради служења Богу, и ради распрострањења и умножења свете славе Његове, и ради користи ближњих, служећи општим потребама свих својих потчињених.

Архангелима се називају велики благовесници, који благовесте велико и преславно. Њихово се служење, као што каже велики Дионисије Ареопагит, састоји у овоме: пророштва откривати; просвећење, познавање и разумевање воље Божије, које добијају од виших чинова, саопштавати нижим чиновима, a преко њих људима. Свети пак Григорије Двојеслов вели да Архангели укрепљују у људима свету веру, просвећујући им ум светлошћу познања светог Еванђеља и откривајући им тајне благочестиве вере.

Ангели су у небеској јерархији од свих чинова нижи и људима најближи. Они јављају људима мање тајне и намере Божије, и поучавају људе да врлински и праведно живе по Богу. А придодани су они да чувају свакога од нас верујућих: врлинасте придржавају да не падну, пале подижу, и никада нас не остављају, макар и сагрешили, јер су свагда готови помагати нам, само ако ми сами пожелимо.

Међутим и сви виши небески чинови називају се заједничким именом: ангели. Премда они по своме положају и по даној им од Бога благодати имају разне називе, као: серафими, херувими, престоли и остали чинови, ипак сви они имају заједнички назив: ангели, пошто је назив ангео назив не природе него службе. Јер сви су они ангели, пошто сви служе Божјем наређењу, као што стоји написано: Нису ли сви службени духови који се шаљу на службу? (Јевр. 1, 14). Њихове пак службе су различне и неподједнаке, и сваки чин има своју посебну службу, јер Премудри Саздатељ не открива свима у истој мери тајне Своје намере, него посредно, преко виших чинова просвећује ниже, откривајући им Своју свету вољу и наређујући им да је испуњују, као што се то јасно види из књиге пророка Захарије. Тамо се говори како ангела после разговора с пророком сусреће други ангео и наређује му да поново иде к пророку и обавести га о ономе што ће задесити Јерусалим: Гле, ангео који говораше са мном изиде, и други ангео наиђе му у сусрет, и рече му: Трчи, и реци оном младићу, (тојест пророку Захарији): Јерусалим ће се населити по селима ради мноштва људи, и ја ћу му, говори Господ, бити зид огњен унаоколо (Зах. 2, 3.4.5). - Објашњавајући то, свети Григорије Двојеслов вели: Када један ангео говори другоме: "Трчи, и реци оном младићу", нема сумње да ангели шаљу једни друге: мањи се шаљу, а већи их шаљу. - Тако исто и код пророка Данила налазимо где ангео наређује другом ангелу да пророку протумачи виђење (Дан. 8, 16). Отуда је јасно, да ангели виших чинова откривају божанску вољу и намере Творца свога ангелима нижих чинова, просвећују их, и шаљу људима.

Православна Црква на земљи, требајући помоћ светих ангела, празнује сабор свих девет чинова светих ангела нарочитим мољењем, као што треба, у осми дан месеца новембра, тојест деветога месеца, јер ће се свих девет чинова ангелских сабрати у дан Страшнога суда Господњег. А овај дан божанствени учитељи Цркве називају осмим даном, када дође Син Човечији (= Син Божији = Судија праведни) у слави Својој и сви свети ангели с њим (Мт. 25, 31). И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним, и сабраће избране његове од четири ветра (Мт. 24, 31), тојест од истока, запада, севера и југа. - О, да би тада и нас, који чесно празнујемо Сабор њихов, сабрали к лику избраника Божијих!

За челника и војводу свих ових девет чинова ангелских постављен је од Бога свети Архистратиг Михаил, као верни служитељ Божји. Он у време Сатаниног пагубног пада у гордост, и његовог одступљења од Бога и строваљења у бездан, сабравши све чинове и војске ангелске, громогласно ускликну: Пазимо! стојмо смерно пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу! Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причасници Божанске светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница и разби се на земљи!

Говорећи тако свему Сабору ангела, он, стојећи на првом месту, поче са серафимима и херувимима и са свима небеским чиновима славити Пресвету, Једносушну и Нераздељиву Тројицу, Једнога Бога, сложно певајући торжествену песму: Свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје!

Такво уједињење светих ангела доби назив Сабор ангела, јер они удружено, једнодушно и једногласно славе Оца и Сина и Светога Духа, - Свету Тројицу, којој и од нас иловачних нека је слава вавек. Амин.



МОЛИТВА

СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ МИХАИЛУ



САВ си огањ и ревност, свети Архистратиже Михаиле, зато V те молимо: учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковођу све небеске и земаљске војске Христове. Чудесни Господ Христос начинио је једну

Цркву од анђела и људи, да бисмо се ми људи, који тајанствено престављамо херувиме на земљи, угледали на свету небеску браћу нашу, на чијем челу сгојиш ти, лучезарни и дивни Архистратиже Михаиле. Ти си на небу победио свезлог Сатану, и збацио га с неба на дно пакла, - помажи и нама увек, молимо те, свемоћни Архангеле, да и ми свепобедном силом твојом побеђујемо свелукавог Сатану, који нас са свих страна напада и искушава кроз безбожне људе, кроз нечисте помисли, кроз земаљске сласти, кроз опојне страсти.

Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоангеле Божји, молимо те свесвети, молимо те свечисти, молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем престављамо херувиме на земљи. He остави нас у отровном блату наших сластољубивих земаљских жеља, него нас подигни у небеске анђелске висине и оспособи нас да анђелски свето и чисто поживимо док смо у телу на земљи. Милостиво погледај на нас, Свепобедни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ђаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ђавола. Ми знамо, богоносни Архангеле: ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом својом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења нашег, вере наше, душе наше.

Свепобедни војводо Небеских Сила, ти си очистио небо од Сатане и црних анђела његових, - очисти и душе наше од свакога греха, јер греси наши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске, прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су анђелски чисте и анђелски бесмртне. Без твоје свепобедне помоћи, Небески Војсковођо, ми лако постајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нас у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предводећи нас у свакој борби за Душу нашу, за спасење наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким грехом и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражијом, ако нам ти не притекнеш у помоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима биткама за душу нашу и спасење наше и вечност нашу; а без тебе - ми беспомоћно посрћемо из пораза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао. Зато буди увек с нама, и не напуштај нас због грехова наших и смрада нашег, него, љубећи нас божанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миомиром еванђелских врлина. Ево, душе своје предајемо Теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство Небеско, да бисмо заједно с тобом, вечито славили свемилостивог Спаса нашег - преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Оца, и свеблагог Духа Утешитеља, коме слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.

Ђурђиц

Пренос моштију светог великомученика Георгија - Ђурђиц

 

 Овога дана празнује се пренос моштију светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли свети Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм Светог Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију светог Георгија, великомученика Христова (в. 23. април).

Свети Козма и Дамјан - Врачеви

 Свети Козма и Дамјан - Врачеви

Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца, њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: „Забадава сте добили, забадава и дајите” (Мт 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ свете Козму и Дамјана. И тако прослави Господ заувек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

Свети великомученик Димитрије - Митровдан

Свети великомученик Димитрије - Митровдан

Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља, Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу, христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара, него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призва да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека, Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел Божји и рече му: „Мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!” После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велможа илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима светог Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву наместо старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „Станите, и не дирајте!” И тако мошти светог Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна свети Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Светог Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. године.

Свети апостол Јаков, брат Господњи

Свети апостол Јаков, брат Господњи

Назива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти, он раздели имање своје синовима својим, па хтеде оставити један део и Господу Исусу, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса, и изјави, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову, свети Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих седамдесет апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито, као што сведочи свети апостол Павле (1. Кор 15, 7). Био епископ у Јерусалиму тридесет година, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву Свету литургију, која је била сувише дуга за доцније хришћане, те су је морали скраћивати свети Василије Велики и свети Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалиму, рекоше му старешине, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Свети Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине гурнуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у Царство Господа свога. Беше Јакову шездесет три године када пострада за Господа свога.