Свети Григорије Чудотворац, епископ неокесаријски

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави:  

Свети Григорије Чудотворац, епископ неокесаријски

 Ево човека Божјега и силнога чудотворца, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних, но знатних и богатих, Григорије најпре учи философију јелинску и мисирску, но познавши њену штурост и недовољност, обрати се учитељима хришћанским, а нарочито Оригену у Александрији, код кога се учаше неколико година и од кога прими крштење. Чист душом и телом, он хтеде себе целога посветити само Христу Богу, због чега се удаљи у пустињу, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда, и Федим, епископ амасијски, хтеде га посветити за епископа кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову, па се кријаше по пустињи од изасланика његових, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом, и по наредби Богородице свети Јован му предао Символ Вере, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима, заповедао горама и водама, лечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. године у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију, затекао је сав град незнабожачки, само са седамнаест хришћана, и када је одлазио из овог живота, оставио је сав град хришћански, само са седамнаест незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у Царству небеском.

Свети апостол Матеј Јеванђелист

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави: 

 Свети апостол Матеј Јеванђелист

Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: „Хајде за мном. И уставши отиде за њим” (Мт 9, 9). Потом Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Светог Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силно, да војници не могоше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се светом Матеју, засија од овога такав блесак, да кнез наједанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца; он се помоли Богу, и кнез прогледа - нажалост, прогледа само телесним очима, али не и духовним. Он ухвати светог Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди, те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богугодно послужи цркви. Када умре Платон, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Свети Матеј, апостол, написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави:

Свети мученици Гурије, Самон и Авив

Гурије и Самон беху угледни грађани едески. У време једног гоњења хришћана они се склонише ван града и живљаху у посту и молитви храбрећи правоверне, који њима притицаху за савет. Но беху ухваћени и пред судију изведени. Судија им припрети смрћу, ако се не покоре наредби царској о поклоњењу идолима. Одговорише му свети мученици Христови: „Ако се покоримо наредби царској, пропашћемо, ма нас ти и не убио”. После љутих мука беху бачени у тамницу, у којој осташе од 1. августа до 10. новембра трпећи глад, таму и тескобу. Тада поново беху изведени и мучени; па како осташе непоколебљиви у вери Христовој, беху на смрт осуђени и мачем посечени, 322. године при опаком цару Ликинију. Доцније и Авив, ђакон едески, прими муке за Христа Господа свога, и у пламену предаде дух свој Богу. Мајка његова извади из огња тело његово целосно и сахрани у гроб заједно са светим Гуријем и Самоном. Када преста гоњење, подигоше хришћани храм у част три мученика, Гурија, Самона и Авива, и положише њихове чудотворне мошти у један ковчег. Од многобројних чудеса тих дивних светитеља Божјих једно је нарочито знаменито. Нека удовица у Едеси имаше ћерку девојку, којом се ожени један Гот, војник из грчке војске. Па како се мајка бојаше да да своју ћерку у далеку земљу, то се Гот закле на гробу света три мученика, да никакво зло неће девојци учинити него да ће је узети за закониту жену, пошто је рече, нежењен. У ствари, он беше жењен. И када одведе девојку у своју постојбину, држаше је не као жену него као робињу, докле не умре његова законита жена. Тада он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше светим мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше девицу крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном.
 

Свети апостол Филип

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави: 

Свети апостол Филип

Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп. Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.

Свети Јован Претеча

Свети Јован Крститељ 

 Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар; 25. мај ; 24. јун; 29. август.

Свети Јован Златоуст

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави: 

Свети Јован Златоусти

Рођен је у Антиохији 354. године као син војводе. Учио је грчку философију и схвативши грчко незнабоштво, усвојио је хришћанску веру. Крстио га је антиохијски патријарх Мелетија, а мало иза тога и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља, Јован се замонашио, написао књигу ''О свештенству", а убрзо потом патријарх га је рукоположио за свештеника. Прославио се својим подвигом, блиставим умом и снажном речи, а по жељи цара Аркадија Јован је изабран за патријарха цариградског. Шест година управљао је Црквом мудро и ревносно и за то кратко време много учинио. Послао је мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; раширио милосрдну делатност цркве; сузбио симонију (продаја опроста за новац) у цркви; написао нарочити чин свете Литургије; постидео јеретике и изобличио царицу Евдоксију; растумачио Свето писмо својим бистрим умом и невероватном речитошћу и оставио Цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га је поштовао, завидљивци су га мрзели, а царица га је два пута послала у изгнанство. У месту Коману у Јерменији, на Крстовдан 407. године, са Божјим именом на уснама, душа златоустог патријарха преселила се у рај. Његове мошти почивају у Ватикану сем главе која се налази у успенском храму у Москви.

Свети Јован Милостиви

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави: 

Свети Јован Милостиви

 Рођен је на Кипру у кнежевској породици и од детињства васпитаван је као хришћанин. Имао је породицу, али су му рано умрли и жена и деца и он је остао сам. Чувен је због милосрђа и благочешћа. Јован је изабран за патријарха александријског у време цара Иларија и управљао је Црквом десет година као истински пастир и чувао је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља и говорио је: "Ако желиш благородства, не тражи га у крви него у добродетељи, јер је то право благородство". Његово милосрђе и доброта били су главна одлика његове личности, па је мислио да Бог не може послушати њега ако он не послуша и не помогне убогима и невољницима.

Када су Персијанци кренули на Мисир патријарх је отпловио на Кипар, али се уз пут разболео и у свом родном месту на Кипру преминуо 620. године. Његове мошти пренете су најпре у Цариград, потом у Будимпешту и најзад у Пресбург.

Свети Мрата - Мратиндан

Свети Мрата - Мратиндан

 Син је краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе. Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 1336. године. Са светим Савом и кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.

Данас се слави

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави:

Свети великомученик Мина

Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски

Свети апостоли Олимп, Ераст, Кварт, Иродион, Сосипатер и Терције

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави:

Свети апостоли Олимп, Ераст, Кварт, Иродион, Сосипатер и Терције

 Беху сви из Седамдесет апостола. Последња тројица спомињу се још и на другом месту, и то: Иродион 8. априла, Сосипатер 28. априла а Терције 30. октобра. Свети Олимп и Родион беху следбеници апостола Петра; и када Петар пострада, пострадаше и они, јер по заповести Нероновој беху обезглављени. Ераст био најпре економ цркве Јерусалимске, а потом епископ у Панеади Палестинској. Кварт био епископ у Бејруту; много је страдао но многе је и привео вери Христовој. Сосипатер био епископ у Иконији; а Терције био другим епископом у истој тој Иконији. Духовно војеваху, победници беху, и венцима се славе овенчаше.

О МОЛИТВИ

О МОЛИТВИ

Молитва је - вода жива, којом душа гаси жеђ.

СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТ
Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено - сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана.

Антиох Пандект
Ако су демони преклињали Господа да их не пошаље у бездан и молба им беше испуњена, колико ли ће пре бити услишене молитве нас који смо се обукли у Христа, када се молимо да се избавимо од умне (духовне) смрти? Посветимо се стога, молитви, јер је велика њена сила.

Света преподобна Матрона Цариградска

22.11.2013

Света преподобна Матрона Цариградска

 СBETA Матрона је рођена у Перги Памфилијској од благочестивих родитеља. Када достиже зрео узраст, удадоше је за угледног велможу Дометијана, и она роди кћер којој наденуше име Теодотија. Једном муж њен пође заједно са њом у Византију. Обилазећи храмове Божије и молећи се у њима усрдно Богу, Матрона се упозна са једном девојком, по имену Евгенијом, која у посту и подвизима чуваше своју девственост, дан и ноћ проводећи у молитвама. Угледајући се на живљење Евгенијино, Матрона не одлажаше од цркве, и од јутра до мрака провођаше у њој на молитви, а увече се враћаше дома. Ујутру пак рано опет одлажаше у цркву на молитву, и уздржањем и постом умртвљаваше тело своје које је цветало младошћу. У то време њој беше двадесет пет година, и усрдно мољаше Бога да је; на који начин зна, ослободи брачнога јарма, да би несметано могла служити Господу. Међутим њен муж Дометијан, видећи где супруга његова свакодневно одлази од куће рано и враћа се тек увече, поче подозревати и помишљати да она одлази не на молитву него на неко рђаво дело. Зато се стаде гњевити на њу, грдити је, и не даваше јој да одлази од куће. А Матрона га мољаше са сузама, да јој не забрањује одлазити у цркву. Међутим, муж јој не изађе у сусрет молби, и она због тога беше у великој тузи, јер је више волела бити у дому Бога него живети у дворима безбожничким.

Једном Матрона умоли мужа да је пусти у цркву на молитву. И отишавши хитно у храм светих Апостола, она изли срце своје пред Богом молећи My ce c умилењем: да је ослободи тешког јарма супружанског који јој беше велика сметња ка Богоразмишљању; и да је изведе из сујетног и бучног света и приведе усамљеничком молитвеном живљењу, у коме би могла несметано угађати Њему Јединоме. У такој усрдној молитви она проведе читав дан. А када касно увече црквени вратар нареди да сви изађу, да би он закључао цркву, изађе из цркве и блажена Матрона. Међутим, она не хте да се врати кући, него уђе под неки тамошњи трем. Ту она обрете једну девојку, по имену Сузану, која од младости посвети себе Христу, и живљаше поред цркве и чуваше своју девственост проводећи дане своје у посту и молитвама. Упознавши се са Сузаном, Матрона посети њену келију, и сву ноћ проведе с њом у разговору, и исприча јој све о себи. Сузана је тешаше мудро, и саветоваше јој да има наду у Господа, који по Својој вољи.устројава спасење људско. И рече јој: Од Господа се управљају кораци човекови (Псал. 36, 23).

Од овог разговора са Сузаном Матрона се још више распали љубављу к Богу и намисли побећи од мужа, да би, сакривши се од њега, тајно служила Богу. А када се раздани, Матрона оде код гореспоменуте Евгеније и откри јој своју намеру. Евгенија јој рече: Потребно је, сестро, да најпре збринеш своју кћер Теодотију, која је још врло мала. Помисли, како она може бити без мајке? - Матрона одговори: Моју кћер Теодотију поверавам Богу и матери Сузани; а ја ћу отићи у пуста места, у која ме упути Бог.

И стварно, Матрона кришом изведе из куће своју кћер и предаде је блаженој Сузани, молећи је да прими Теодотију као своје чедо и да је васпита у страху Господњем. Сузана, видећи како Матрона гори пламеном љубављу к Богу и непоколебљивом жудњом ка усамљеничком молитвеном животу, прими од н"е девојчицу као своју кћер, а Матрона вапијаше к Богу да је упути на прави пут, и псаламски говораше к Њему: Покажи ми пут, којим да идем! (Псал. 142, 8).

Задремавши мало од умора, Матрона виде у сну овакво виђење: изгледало јој је да она бежи од неког човека који је гони; и када је он скоро сустиже, она утрча међу неке монахе, те је они сакрише од гонитеља. - Ово виђење Матрона објасни себи тако, да је њој потребно прерушити се у мушкарца и отићи на неко време у мушки манастир, да би се на тај начин сакрила и од свога мужа и од свих познаника. Тако и би. Матрона остриже косу своју, обуче се у евнушко одело, па с блаженом Евгенијом оде у цркву светих Апостола. Ту она, пошто се помоли Богу, насумце отвори Свето Еванђеље, желећи да сазна да ли је њена намера по вољи Богу, и угледа ове речи: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24). - Нашавши у овим речима благу наду да ће јој Бог бити помоћник, Матрона целива Евгенију и растаде се с њом, па оде у манастир преподобног Васијана. Ту она би примљена као евнух, а кад је упиташе за име, она рече да се зове Вавила. Причислена братији, она монаховаше добро, вршећи послушања са смирењем, изнуравајући тело своје постом и бдењем, и боравећи свагда у молитви. Матрона брижљиво чуваше себе, да се не би дознало да је жена. Зато се она држаше строгог ћутања, и од свих се склањаше. И сва се братија дивљаху великим врлинама њеним, хваљаху подвиге њене, и сматраху је за савршеног монаха.

Тако преподобна Матрона живљаше дуго време у манастиру, сијајући овојим врлинама међу монасима као месец међу звездама. Но догоди се једном да она са другим монасима рађаше у градини. А један нови брат, по имену Варнава, копајући земљу заједно с њом, из радозналости погледа у њено лице, па приметивши да су јој оба ува пробушена, упита је: Зашто су ти уши пробушене? - Блажена му рече: Брате, ти треба земљу да копаш а не на туђа лица да гледаш, јер је то противно монаштву. Али, пошто си видео моје пробушене уши, онда сазнај и разлог томе: када бејах мало дете, мене је много волео мој васпитач и украшавао ме златним накитима, он ми и пробуши уши за скупоцене минђуше.

Тако блажена Матрона одговори Варнави; али јој страх обузе срце; и дуго размишљаше о томе, бојећи се да се њена тајна не обелодани. И овако се мољаше Богу: По Твоме наређењу, Господе, ја дођох у ову монашку обитељ; Ти ме позва, и ја не помишљам да се обзирем натраг и враћам. Стога Ти благодаћу Својом покривај немоћ моју, и к доброме завршетку приведи ово живљење моје, да не будем посрамљена уздајући се у Тебе!

Човекољубиви Бог, који све уређује по неисказаним и недокучивим суђењима Својим, благоволи открити о њој настојатељима два манастира да је она жена, да би се у њој показало још веће усрђе за монашки живот. Тако, једном се преподобном Васијану јави у сну благолик и светао муж, и трипут понови: "Вавила евнух који монахује у твом манастиру јесте жена".

Такво исто виђење би и блаженоме Акакију, игуману манастира Аврамијева. А кад свану игуман Васијан дозва к себи монаха по имену Јована, који беше први после њега, и исприча му своје виђење. За време њиховог разговора стиже к преподобном Васијану гласник од игумана Акакија са извештајем, да му је те ноћи било откривено о евнуху Вавили да је то жена. Преподобни Васијан се удиви, па желећи да се сигурније осведочи односно те тајне, (јер се бојао да то није нека вражија обмана, и није брзо поклањао веру виђењу у сну), он насумце отвори Свето Еванђеље и поглед му паде на ове речи: Какво ћу казати да је царство Божије? Оно је као квасац који узевши жена метну у три копање брашна, док не ускисе све (Лк. 13, 20-21).

После тога, поверовавши виђењу, преподобни Васијан призва к себи блажену Матрону, погледа срдито на њу и с јарошћу јој рече: Зашто си дошла код нас, жено? Како си се усудила да толико време проведеш међу монасима? Јеси ли дошла да срамоту нанесеш нашем манастиру или да нас ставиш на искушење? - А блажена Матрона, поражена неочекиваним изобличењем и претрнула од срдитог погледа и страшног гласа настојатељевог, припаде к светим ногама његовим, и молећи за опроштај смирено одговараше: He искушавајући никога, него сама бежећи од вражијег искушења и склањајући се од замки нечастивога, ја дођох, свети оче, у стадо твоје. - Настојатељ је опет упита: Како си се, ти жена, усуђивала да непокривене главе приступаш Божанским Тајнама и дајеш братији целив у уста? - Матрона одговори: Приступајући Божанским Тајнама ја нисам откривала главу сасвим већ мало; а давајући целив братији, сматрала сам да се дотичем усана не људи него бестрасних анђела.

Удививши се тако мудром одговору, преподобни је поново упита: Зашто ниси отишла у женски манастир него си дошла у мушки. - А блажена, одбацивши страх, стаде му подробно причати све о себи: Била сам удата, и постадох мајка јединице кћери; волела сам свагда у цркве Божије одлазити и у њима дан в ноћ у молитви проводити. Међутим, муж ми забрањиваше такав подвиг, и стараше се да ме грдњама и батинама одврати од уордног ревновања за цркву и молитву, и на све могуће начине ометаше моју љубав к Богу. Због тога ја намислих да побегнем од њега, да бих могла слободније служити Богу. А виђење које сам имала довело ме је к вама: јер ја видех себе у сну где бежим од мужа који ме гони, па ме неки монаси сакрише од њега. Размисливши о виђењу и увидевши да се друкче не могу искрасти од свога супруга него у обличју монаха, ја промених своје женске хаљине, обукох мушке, назвах себе Вавилом, и правећи се евнух дођох у овај манастир.

Пажљиво слушајући речи блажене Матроне, преподобни Васијан се дивљаше њеном разуму, и усрђу к Богу, и рече јој: He бој се, кћери, вера твоја спасе те. - И пошто даде Матрони многе душекорисне поуке, преподобни Васијан је тајно одасла к блаженој Сузани, обећавши јој да ће се старати о њој, само да она непоколебљиво служи Христу.

У то време умре Матронина кћи Теодотија, коју она беше поверила Сузани: јер благи Господ, желећи ослободити од бриге слушкињу своју Матрону, да би она, ослободивши се старања о кћери, слободније могла служити Њему, узе к Себи њену кћер и настани је у обитељима небеским. А Матрона, уместо жалости испуни се радости, што је кћер њена отишла Господу не познавши прелести злог света, и предстала Њему чиста. Сама пак она кријаше се код Сузане, или боље рећи: Бог је кријаше преко Сузане.

Међутим Дометијан, муж Матронин, свуда тражаше своју супругу, обилажаше многе градове и села и разне манастире, распитујући се за њу, али је не пронађе. Затим он чу да је у манастиру преподобног Васијана била нека жена, прерушена у мушко, и живела као евнух (јер се глас о томе најпре пронесе међу братијом, па онда допре и до световних људи). Досетивши се да је то његова жена, Дометијан похита манастиру том, и силно лупајући на манастирску капију он љутито викаше: Неправду ми учинисте, ви монаси! велику неправду: преластисте моју жену и држите је код себе. To ли доликује монасима? Такав ли живот ви водите? Вратите ми моју жену! Зашто ви безаконички раздвајате оне које је Бог саставио на добро? Дајте ми ону која ми по закону припада; она је друг мога живота. - Одговарајући Дометијану монаси говораху: Твоја жена није код нас, јер у наш манастир никада не улазе жене. Био је у нас један евнух, монах Вавила; подвизавао се с нама неко време, али га жеља повуче да посети света места у Јерусалиму, и он давно оде од нас, што је свима познато. А где се он сада налази, ми не знамо; то зна само свевидећи Бог, пред којим ништа није сакривено.

Чувши то, Дометијан, бесан од љубоморе и тужан и сетан од љубави према својој супрузи, отиде ожалошћен. А блажени Васијан размишљаше у себи овако: Сам Бог изабра ову жену на службу себи и узе је у Свој благи јарам од мужа суровог и поквареног, и повери је мени недостојном да се старам о души њеној. Међутим ја пред многама обелоданих њену тајну и испричах све о њој. А ако је сада пронађе њен муж и, одвративши је од пута врлине, осујети њено спасење, онда ћу ја бити крив за њену пропаст. - И стаде преподобни Васијан туговати због тога. Онда сазва неке од стараца, који сачињаваху манастирски савет, и рече им: Браћо, ми смо дужни старати се о сестри која је отишла из нашег манастира, јер иако је жена, она је уписана у наше братство. Шта ћемо дакле учинити да њено богоугодно почето живљење добије добри завршетак, да не би враг, који свагда иште наш пад, победио њено јунаштво, одвратио је од монашких подвига и окренуо је ка световној љубави, употребивши мужа њеног као згодно средство за то.

Тако преподобни Васијан говораше братији. А један између њих, по имену Маркел, по чину ђакон, рече преподобноме: У граду Емеси, где сам рођен, има женски манастир, у коме се и сестра моја постриже. Ако дакле хоћеш, оче, пошљи је тамо, и тако ће се скинути брига о њој.

Чувши то, блажени Васијан и остали старци пристадоше на Маркелов предлог, и наложише да се потражи лађа која плови на ту страну. По промислу Божјем убрзо наиђе Емеска лађа, која се по обављеном трговачком послу у Византији враћала у Емесу. Сместивши у ту лађу блажену Матрону, они је послаше у Емески женски манастир, где она би примљена с чешћу. И живећи тамо врлински у уобичајеним подвизима својим, она превазилажаше све смиреношћу, ћутањем, постом, бдењем и другим монашким подвизима, те све задивљаваше својим животом, и беше пример суровог и тешког пута што води у царство Божије. Након неког времена престави се игуманија тога манастира, и света Матрона би изабрана од свих као достојна да заузме место покојнице. У својству игуманије, она као свећа стављена на светњак светљаше јасном светлошћу врлина и ревносно се стараше о спасењу поверених јој сестара.

У то време човек неки, орући њиву своју, виде на једном месту огањ где излази из земље. И то он виде не једанпут него много пута, јер у току много дана непрестано се показиваше пламен који је излазио из земље. Стога човек тај оде у град и извести о томе Емеског епископа. Епископ, схвативши да је посреди неко нарочито знамење, оде са својим клиром на то место, одржа молитву, и нареди да се раскопа земља на том месту. Када то би учињено, у земљи би пронађен суд у коме беше не злато или сребро, него нешто скупоценије од свих земаљских блага: глава светога Јована Претече и Крститеља Господња. Глас о томе пуче на све стране, и силан се свет стече тамо, не само из града Емесе него и из свих околлих градова и села. A дође из свог манастира и преподобна Матрона са свима сестрама, да се поклоне глави светога Јована. Чесна пак глава та точаше из себе миомирисно миро, и њиме свештеници помазиваху људе правећи на њиховим челима крсни знак. Узе од тог мира и преподобна Матрона у мали судић, са жељом да носи у свој манастир на благослов. А народ, хрлећи са свих страна ка светом миру, тискаше се и гураше, те преподобна Матрона не могаше проћи. Неки пак, осетивши да она има свето миро, мољаху је да их помаже њиме, пошто нису могли да се прогурају до свештеника. И она их стаде помазивати. Ту се деси и један слепац од рођења. Он замоли преподобну Матрону да и њега помаже светим миром. Она му помаза очи, и он одмах прогледа. To чудо сви приписиваху не само целебноме миру светога Јована него и преподобној Матрони, јер тамо беху многи свештеници који раздаваху људима то свето миро, али ничије руке не могаху отворити очи слепоме од рођења. И слављаше се у народу врлински живот преподобне Матроне.

Након доста времена чу за Матрону њен муж Дометијан, и хитно отпутова у град Емесу. Али тамо дознаде да он не може ући у тај женски манастир, и видети тражену супругу, јер у том манастиру бејаше закон, по коме никада мушкарац није смео ући у њега. Тада Дометијан смисли да лукавством оствари своју жељу. Са том намером он умоли неке жене да отиду к Матрони и кажу јој ово: Човек неки, чувши за твоју светост и твоје савршено у врлинама живљење, допутовао је издалека да се поклони теби и да се удостоји твога благослова и твојих светих молитава. Стога, покажи љубав Бога ради и не презри човека који је због тебе превалио тако тежак пут, и отиди до њега, утеши га поучним речима и с благословом га отпусти.

Жене отидоше к Матрони и казаше поруку. А блажена Матрона, прозревши замку, упита жене какав изгледа човек који их је послао к њој. Оне јој описаше његов изглед. Светитељка познаде да је то њен муж, и рече женама: Кажите томе човеку да причека седам дана, a y седми дан ја ћу му се јавити, па ће ме видети, као што жели.

Одаславши жене блажена Матрона се стаде молити Господу да је заклони и сакрије од мужа. А кад паде ноћ, она узе власени огртач и мало парче хлеба, па тајно напусти манастир и крену ка Јерусалиму. Међутим Дометијан чекаше седам дана, у нади да ће видети ону коју је желео, и узети је силом као ону која му по закону припада. Седмога пак дана он поново посла оне жене к преподобној са молбом да му се, по обећању, јави. Жене, дошавши у манастир, нађоше све монахиње где тугују и плачу за својом игуманијом, јер нису знали куда је отишла. И вративши се оне обавестише о томе Дометијана. А он, више распаљен љубомором него тугом, прохођаше свуда тражећи је. Упути се и у Јерусалим; и свративши путем у једну гостионицу он упита неке жене, нису ли случајно виделе такву и такву жену. И при томе описа њен изглед. Оне му одговорише: Сећамо се да је таква монахиња касно долазила к једној од овдашњих цркава, али где се она сада налази, то не знамо.

Дометијан врло марљиво трагаше тамо за Матроном, ходећи по путевима и распитујући по гостионицама. И једном се сретоше, и Матрона познаде свога мужа, али он њу не распознаде, јер када Дометијан пролажаше поред ње она покри лице своје и саже се као да нешто скупља. И благодарећи томе муж је не познаде. Она се зачуди мужу што је тако упорно тражи, па бојећи се да је он опет негде не сретне и позна, она се склони на Синајску Гору. Али муж сазнаде да је тамо, и стаде јурити за њом. Она онда пође у Берит, и нашавши један пуст идолски храм, уђе у њега и стаде живети у њему. Међутим беси, не подносећи њен боравак у том идолишту застрашиваху је на разне начине, са жељом да је отерају одатле. Понекад невидљиви, они викаху на њу; а понекад они у видљивом облику нападаху на њу. Када пак Матрона певаше псалме, они исто тако певаху псалме ругајући јој се и исмевајући је. Но сва та ђаволска привиђења и утваре, света Матрона одгоњаше крсним знамењем и приљежном молитвом Богу. И док преподобна живљаше у том идолишту, храна јој беше трава што у околини растијаше, а пиће вода са извора који на чудесан начин изби ради ње. Јер једном, ожедневши, она потражи воде у околини и не нађе, пошто земља беше сува и сунчаном жегом опаљена. Она онда нашавши оштар камичак, ископа њиме у земљи малецну јамицу, колико шака, на је остави и отиде на молитву. А сутрадан она оде на то место и нађе извор текуће воде; око извора пак стаде расти укусна трава. И то беше трпеза невести Христовој, слађа од свих трпеза царских. Она јеђаше ту укусну траву и пијаше воду, благодарећи Богу, који даје храну свакоме телу, и који отвара руку своју и засићује свашта живо по жељи.

Једном ђаво узе на себе изглед лепе жене и дође к преподобној Матрони, умиљато јој говорећи: Зашто, си, госпођо моја, изабрала себи тако чудноват начин живота? Ово је место пусто, и нема ничега што је потребно телу. Поред тога ти си још млада и лепа, па се бојим да те ко не нађе, и заведен твојом лепотом учини теби насиље, а овде нема никога ко би ти могао притећи у помоћ и избавити те из руку насилника. Зато, госпођо моја, остави овакав живот, па хајде са мном у град, јер и у граду можеш живети у молитвеној усамљености. A ja ћу ти наћи подесну кућу за становање, и имаћеш све што ти треба, и нико неће смети да ти учини какву непријатност, јер би у том случају суседи притекли у помоћ и избавили те. - Чувши овако улагивачке речи, света Матрона распознаде да су то стреле вражије и одмах узе "непобедиви штит - светост". И тако не само себе заштити од стрела нечастивога, него и самог стрелца рани молитвом као мачем и прогна.

После тога ђаво се опет претвори у престарелу жену, из чијих очију излажаше огањ. И насрнувши с гњевом на Матрону, ухвати је дрско за ноге говорећи јој речи бестидне и грозне. Међутим светитељка не обраћаше пажњу на њу него стајаше молећи се Богу, и ђаво тог часа ишчезе.

После таких ђаволских напада, Господ утеши блажену Матрону неким божанственим откривењем и испуни јој срце неисказаном духовном радошћу и небеском утехом. Јер оне који My служе Он зна утешавати у невољама, помагати им у искушењима и претварати им жалост у радост, као што говори Давид: Кад се умноже патње у срцу мом, утехе твоје разговарају душу моју (Псал. 93, 19).

И Господу би воља да преко угоднице Своје укаже помоћ многима и да многе упути на пут спасења, зато је и обелодани житељима Берита. А пронађоше је три хришћанина који пролазећи увече поред тог идолишта, угледаше преподобну где се моли. Они то испричаше другима. И многи почеше долазити к њој са жељом да је виде. А она добивши од Бога благодат учитељства, казиваше им реч Божију, и богонадахнутом беседом својом она им велику духовну корист указиваше и настављаше их на пут спасења. А дођоше к њој и неке жене и девојке, и удививши се њеном равноангелном животу, оне пожелеше да следују њеном примеру и да проводе с њом монашки живот. Најпре дође к преподобној једна жена, по имену Софронија, која, иако незнабошкиња, љубљаше уздржљивост и чистоту, и живљаше као инокиња безмужно, имајући крај себе и друге жене које следоваху њеном животу и учењу. Она, чувши за блажену Матрону и за строги живот њен, зажеле да је види, па дође к њој са Својим другама. А света Матрона, отворивши своја богоговорљива уста, поче јој говорити о Једином Истинитом Богу, и о Јединородном Сину Његовом, како се Он оваплотио од Безмужне и Пречисте Дјеве, и пострадао ради спасења нашег, и васкрсао, и са телом узишао на небо, и како ће доћи да суди живима и мртвима. И откривши Софронији многе тајне хришћанске вере, света Матрона је са њеним другима обрати Христу. И оне, примивши ускоро крштење од Беритског епископа, стадоше са преподобном Матроном водити монашки живот у том истом идолском храму, те он од разбојничке пећине постаде обитељ невеста Христових.

Потом девојка једна, по имену Евхеја, која беше идолска жречица, и чуваше девственост, дође к преподобној Матрони, и припавши к ногама њеним мољаше је да је научи вери у Христа Исуса и да је прими живети поред ње. Светитељка поучи девојку многим божанским речима, и тиме јој запали срце љубављу за Христа и одушеви за одречење од света. У то време настаде неки богомрски незнабожачки празник, и Беритски незнабошци се сабраше код својих идола са жељом да отпразнују празник. Али не нашавши жречицу идола која је, по њиховом незнабожачком обичају, требала да принесе њихове жртве, они се чућаху куда је то она отишла. А када дознадоше да је отишла код Матроне, неки од њих, нарочито рођаци те девојке, похиташе тамо, и нашавши Евхеју где седи крај Матроне и с умилењем слуша речи Божје, рекоше јој: За што си, девојко, презрела велике богове и оставила приношење жртава њима? Ето, због тебе устаде народ на нас, не подносећи срамоћење богова својих. Зато, хајде с нама, да сада обавимо празновање.

Међутим девојка не хоћаше не само слушати речи њихове и погледати на њих, него као што Марија сеђаше крај ногу Исусових, тако и она сеђаше поред своје учитељице, преподобне Матроне, која кротко и с љубављу говораше дошавшима: Оставите да с нама остане ова слушкиња истинитога Бога, која раније беше слушкиња ништавних богова ваших, јер она већ не може имати заједницу с вама, пошто жели да се заручи Христу.

Дошавши пак рођаци се дуго труђаху да, час ласкама час претњама, девојку одвоје од Матроне; па чак покушаваху да је силом узму, али их невидљива сила Божија спречаваше. Тада они, не успевши у своме потхвату, рекоше девојци: Ако нас не послушаш и не пођеш сада с нама да отпразнујемо празник богова онда ћемо сутра изјутра доћи и запалити овај храм и сагорети све који се налазе у њему, и тебе с њима.

Пошто изговорише таку претњу, они отидоше. А света Матрона и сестре с њом скупише много дрва и суварака и наредише их около храма, па светитељка посла отишавшим незнабошцима овакву поруку: Ево, већ су готови огањ и дрва. Стога дођите и испуните своје обећање: спалите нас, да постанемо миомирисна жртва Христу Богу нашем. - А незнабошци, задивљени таквим јунаштвом и неустрашивошћу, са којим су оне готове умрети за Бога свога, не знађаху шта да им одговоре, и више не отидоше к њима.

Међутим преподобна Матрона се обрати епископу са молбом, да јој пошаље презвитера. Када презвитер дође она му повери ту девојку да је удостоји светог крштења, па да је опет доведе к њој. И презвитер поступи по њеној жељи. Примивши свето крштење, девојка Евхеја се добро подвизаваше у посту и молитвама са осталим сестрама, којих при светој Матрони беше осам. Све оне беху сличне мудрим девојкама, које украшавају светилнике своје и спремају себе да изађу у сусрет Женику своме.

Дуго водећи такав живот, и дан и ноћ са сестрама служећи Богу, преподобна Матрона многе људе привођаше к Богу. Притом се у ње појави жеља да опет види свог духовног оца, преподобног Васијана. И због тога она хоћаше да путује у Цариград, али је друга мисао одвраћаше од те намере, мисао: да њен муж Дометијан живи у Цариграду, па може сазнати за њу кад буде била тамо. И још размишљаше она у себи овако: Овде више остати не могу, јер многи долазе к мени и величају ме као пуну врлина, па се бојим сујетности. Поред тога стрепим да мој муж не чује за мене, јер сва ова земља сазнаде о мени, и неко га може обавестити; а кад он овде дође и нађе ме, погубиће сав монашки подвиг мој. Стога ћу одавде отпутовати или у Александрију или у Антиохију.

Доневши такву одлуку, светитељка се поче поводом тога молити Богу куда да крене, да би могла живети још корисније по душу. Молећи се тако, она једном виде у сну три човека који се препираху због ње, пошто је сваки од њих хтео да је узме себи за супругу. А она одбијаше то, говорећи: Ја давно бегам од брачног живота, а ако би сада опет пожелела то, - о, не било тога! Уосталом, ко сте ви? - Први одговори: Ја сам Александар. - Други рече: Ја сам Антиох. - Трећи изјави: Ја сам Константин. - Рекавши то, они бацише коцку ко ће је узети. Коцка паде на најмлађег, који рече да му је име Константин. И он хтеде да је узме. Утом се Матрона пробуди од страха, и размишљаше о виђеном. При томе она овако протумачи свој сан: Три човека Александар, Антиох и Константин, јесу три града о којима сам размишљала: Александрија, Антиохија и Константинопољ; коцка о мени која је папа на Константина, означава благоволење да ја идем у Цариград и видим оца мог, блаженог Васијана. Господ пак који ме руководи, моћан је да ме сакрије тамо, те да мој муж не сазна за мене: и ако пођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер је Господ мој са мном.

И спремивши се, блажена Матрона хтеде да отпутује. Међутим сестре, дознавши за њену намеру, да хоће да иде од њих, опколише је са плачем, и не пуштаху је од себе, наричући са сузама: Мати наша, зашто остављаш нас, чеда своја, још недовољно утврђена у закоиу Господњем? Зашто остављаш младе у вери шибљике, још недовољно водом учења напојене? Куда одлазиш, мати наша? Коме нас остављаш? И зашто нас не водиш са собом?

Стишавши их, преподобна им објасни да је воља Божја, откривена јој у виђењу, да она иде у Константинопољ. И она одмах посла к епископу молећи га, да јој пошаље две ђаконисе, искусне у врлинама и савршене по животу, да им повери своје мало новосабрано стадо Христово. Епископ јој одмах испуни жељу: посла јој ђаконисе какве је желела. Преподобна Матрона им повери, као неко скупоцено благо, своје духовне кћери, и давши им мир отпутова од њих, узевши са собом само једну сестру, блажену Софронију. Стигавши до мора, она нађе лађу која је ишла за Константинопољ, и седе на њу. При повољном ветру оне брзо стигоше у Константинопољ.

У Константинопољу преподобна Матрона са Софронијом похита цркви свете Ирине која. беше близу мора. Ушавши у цркву, преподобна Матрона обрете раније споменутог ђакона Маркела, који саветова блаженом Васијану да Матрону пошаље у женски манастир што је у граду Емеси. Томе ђакону света Матрона каза себе и исприча му подробно све о себи: како ју је муж гонио у Емеси, у Јерусалиму и на Синају; како је у Бериту живела у идолском храму и сабрала сестре, и како је Господ преко ње обратио к Себи много људи; и како је превалила толики пут из Берита у Константинопољ, желећи да види свог духовног оца, преподобног Васијана. Маркел одмах оде и извести преподобног Васијана о приспећу преподобне Матроне, и исприча му све што чу од ње. Преподобни одмах нареди Маркелу да близу манастира његовог нађе тиху кућу и тамо смести блажену Матрону. Када то би учињено, преподобни Васијан се виде са њом, благослови је и, дознавши за трудове њене, радоваше се таквим подвизима њеним и таквој усрдној љубави њеној к Богу.

Од тога времена преподобна Матрона стаде живети у Константинопољу без узнемирења, пошто муж њен већ беше умро. А преподобни Васијан јој даваше све што беше потребно, и доведе јој из Берита сестре њене што беху остале тамо: јер на њену молбу он посла писмо Беритском епископу, молећи га да инокиње, сабране Матроном, пусти у Константинопољ к њиховој духовној матери Матрони. И ускоро све оне дођоше отуда, и стадоше се заједно са преподобном Матроном подвизавати, служећи Богу у светости и правди. Матрона пак беше свима пример богоугодног живота: гледајући на њу, не само монашка лица него и мноштво световних људи добијаху духовну корист: јер слава њених врлина брујаше свуда, и због ње се свуда слављаше Отац Небески.

Глас о Матрони дође и до царице Верине, супруге тадашњег цара Лава Великог. Чувши за савршено у врлинама живљење преподобне Матроне, царица сама оде к њој да је види. Матрона прими царицу чесно, и приреди јој онако угошћење какво је могло бити од велике и ништа не имајуће испоснице. Царица се удиви таквом њеном живљењу, а нарочито томе што преподобна ништа не искаше од ње, мада имађаше намеру дати јој многе даре. Добивши духовну корист од разговора са блаженом Матроном и од њеног живљења, царица се врати у своје палате.

К преподобној Матрони долажаху многи болесници и добијаху здравље: јер молитва њена беше силна исцељивати болесне не само телесне него и душевне. Тако, нека великашка жена, по имену Ефимија, супруга епарха Антима, беше папа y тешку и неизлечиву болест, и када јој лекари не могоше помоћи, она дође к преподобној Матрони, и узевши њену руку Ефимија је стављаше на болесна места свога тела, и од додира њене руке она доби потпуно здравље. Но видећи да је кућа, у којој преподобна са сестрама станује, тескобна и није њихова, Ефимија одлучи да својој исцелитељки, преподобној Матрони, по дигне манастир простран и удобан за живљење, што ускоро и учини. Преселивши се из тескобне куће у новоподигнути манастир, преподобна сабра још веће стадо словесних оваца - девојака и жена, уневести их Христу, и приљежно се стараше о њиховом спасењу.

После тога преподобна Матрона предузнаде за свој скори одлазак к Богу, јер јој то би откривено у виђењу. A TO виђење беше овакво: чинило јој се да хода по прекрасном месту, пуном благородних воћки, a no средини теку извори чистих вода; и пружило се цветно поље; и мноштво дивних птица певају разним гласовима; дрвеће се лагано њиха под ћарлијањем поветарца, а извори жуборе; - уопште, немогуће је описати лепоту тога места, јер то беше рај Божији. А стајаху тамо неке чесне и благољепне жене, које показиваху блаженој Матрони пресветлу палату, саздану Божијом а не људском руком, и говораху јој: "Ето, то је твој дом, Матроно, теби спремљен од Бога. Зато, дођи и живи у њему!"

По овом виђењу преподобна познаде да је њено престављење близу, и она се стаде спремати за одлазак, још усрдније се молећи Господу, ради кога све сматраше низашта. Затим она призва к себи све сестре своје и многе им поуке изговори о спасењу. И давши им мир, она заспа у Господу, и пресели се из земаљске обитељи у небеску, коју раније виде у виђењу. Тако преподобна Матрона сконча у дубокој и доброј старости. У световном животу она проживе двадесет пет година, a y монашком седамдесет пет; тако живела свега сто година. Сада пак она живи у бесконачном животу, предстојећи престолу Животворне и Нераздељиве Тројице - Оца и Сина и Светога Духа, Јединога Бога; Њему слава вавек. Амин.

Свети мученици Онисифор и Порфирије

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави: 

Свети мученици Онисифор и Порфирије

 Ова два дивна мужа беху мучена за име Христово у време цара Диоклецијана. Беху бијени веома, а затим жежени на леси железној, па онда везани коњима за репове и вучени по камењу и трњу. Тако беху растргнути на комаде, и предаше душе своје свете Богу. Мошти им сахрањене у Пентапољу.

Аранђеловдан

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави: 

 +++ Свети архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне - Аранђеловдан

 Од давнина су људи празновали анђеле Божије, али се то често изметало у њихово обожавање. Јеретици су их понекад тумачили као богове или сматрали створитељима читавог видљивог света. На четири до пет година пре Првог васељенског сабора одржан је Лаодикијски помесни сабор, који је својим 35. правилом, установио исправно поштовање анђела. У време римског папе Силвестра и александријског патријарха Александра установљен је празник архистратига Михаила и прочих сила небесних у новембру. Зашто баш у Новембру? Новембар је заправо девети месец од месеца марта који се сматра тренутком стварања света. А девети месец после марта узет је због девет анђелских чинова који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, описао је, ових девет чинова у књизи "О небесној Јерархији". У тој строгој анђелској хијерархији, војвода анђелске војске је архистратиг Михаил, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао собом у пропаст. Међу анђелима влада савршена једнодушност и строга хијерархија у послушности нижих чинова вишим, а свих укупно светој Божјој вољи. Многи хришћани славе светог архистратига Михаила кога сматрају живим светитељем, али се припрема жито за славу.

Свети мученици Јерон с дружином

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави: 

 Свети мученици Јерон с дружином

 Рођен у граду Тијани кападокијској од добре и благочестиве мајке Стратонике, која беше слепа. Беше Јерон врло ревностан хришћанин и са великом синовском љубављу служаше слепој мајци својој Стратоники. Из та два разлога не хтеде ићи у војску, него истуче и отера оне, који беху послати да га узму. Јер жао беше Јерону оставити своју беспомоћну слепу мајку, и јер тешко му беше и помислити, да ће као војник бити принуђен, да се клања и жртвоприноси идолима. Најзад би Јерон ухваћен и са још неким хришћанима одведен пред кнеза у град Мелитину. Када беху на путу, једне ноћи јави се неко Јерону у белом оделу и рече му: „Ево, Јероне, јављам ти спасење: нећеш војевати за цара земаљскога, него ћеш за Цара небесног подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега чест и славу”. И од те вести испуни се срце Јероново радости неисказане. Кад стигоше у Мелитину, беху сви бачени у тамницу. Ту Јерон с великим жаром утврђиваше у вери све затворене, молећи их да нико не отпадне, но сви да драговољно предаду телеса своја на муке и смрт за Христа. Пред кнезом сви једногласно изјавише веру у Христа Господа, само један рођак Јеронов, по имену Виктор, отпаде од вере. Јерону би одсечена рука, потом би шибан и различно мучен, док најзад не би, заједно са осталима, мачем посечен. Идући на губилиште њих 33 мученика певаху псалам: „Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем”. Да споменемо и по имену ове часне мученике, чија су имена уписана у Књигу живота: Исихије, Никандр, Атанасије, Мамант, Варахије, Калиник, Теоген, Никон, Лонгин, Теодор, Валерије, Ксант, Теодул, Калимах, Евгеније, Теодох, Острихије, Епифаније, Максимијан, Дулкитије, Клавдијан, Теофил, Гигантије, Доротеј, Теодор, Кастрихије, Аникит, Темелије, Евтихије, Иларион, Лиодот и Амонит. Неки Хрисант откупи одсечену главу Јеронову и чесно је сахрани, а доцније над њом подиже цркву у име светог Јерона. А одсечена рука мученикова би однесена његовој слепој мајци. Пострада свети Јерон са дружином 298. године и пређе у славу Христову.

Свети Павле Исповедник, патријарх цариградски

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави: 

 Свети Павле Исповедник, патријарх цариградски

 Када блажени Александар, патријарх, лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом. Тада им болесни патријарх рече: „Ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изаберите Македонија”. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима, и не би право цару Констацију, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би протеран, и заједно са светим Атанасијем Великим избеже у Рим, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе, би Павле враћен на свој престо, али кад умре цар Констанс, аријевци дигоше главу, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству свети Павле служећи једанпут Свету литургију, би нападнут од аријеваца и удављен омофором 351. године. У време цара Теодосија 381. године мошти његове пренесене у Цариград, а 1236. године у Венецију, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. октобар).

Свети преподобни мученици Галактион и Епистима

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави: 

 Свети преподобни мученици Галактион и Епистима

.

 Родом из града Едесе у Финикији, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. Потом приведе она и мужа свог к вери правој, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свог Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу, упокоји му се добра мајка Левкипија, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хте нипошто ступити у брак, те најпре посаветова Епистиму да се крсти, а потом и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион, Галактион у мушки а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду, први на молитви, први у смирености и послушности, први у љубави. Из манастира не излажаху, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху, Епистима плакаше. Тада и њу шибаху. Потом одсекоше им руке, па ноге, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и часно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика који пострадаше и венце на небу примише 253. године

Свети преподобни Јоаникије Велики

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави:

 Свети преподобни Јоаникије Велики

Ово велико светило духовно роди се у селу Марикати у области Витинској, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко беше чобанин оваца. Напасајући овце, он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви оградивши стадо своје крсним знамењем, да се не би удаљавало и разилазило. Потом буде узет у војску, где показа чудо од храбрости, нарочито у ратовима против Бугара. После војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп азијски, где се замонаши и сав предаде подвигу, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко педесет година, и то на разним местима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лечио све болести и муке, изгонио демоне, укроћавао зверове, нарочито имао власт над змијама, прелазио је преко воде као по суху, бивао невидљив за људе када је то пожелео, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кроткошћу. По спољашњем изгледу беше као див, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У време иконоборства најпре се и он био преластио, но после тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем, патријархом цариградским. Поживе Јоаникије деведесет четири године и упокоји се мирно у Господу 846. године. Пре и после смрти велик чудотворац.

Ђурђиц

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави:

Пренос моштију светог великомученика Георгија - Ђурђиц
 

ОBOГА дана празнује се пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овог дивног Светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју Свети Георгије умоли слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време пак цара Константина Великог буде сазидан у Лиди красан храм Светом Георгију од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њега мошти Светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију Светог Георгија, великомученика Христова. (Опширније о Светом Георгију видети под 23. априлом).

Кондак једанаести
Молење си више од других узнео Пресветој Тројици, свети великомучениче Георгије, не само речју и умом него живим приношењем свега себе на жртву: Јер угледајући се на распето за нас Безазлено Јагње Христа, Ти си драговољно положио душу своју за пријатеље своје. Стога, мада смо неспособни за похвалу таквог јунаштва Твог, ипак као захвални ми певамо дивноме у светима Богу: Алилуја!

Молитва друга светом Георгију
Свети, славни и свехвални великомучениче Георгије! Сабрани у храму Твом и приклоњени пред светом иконом Твојом, ми молимо Тебе познатог посредника наших жеља: Моли с нама и за нас милосрдног Господа; да нас по неизмерној доброти Својој милостиво услиши; да не превиди наше молитве односно нашег спасења и живота, и да нам дарује победу над видљивим и невидљивим непријатељима вере наше и спасења нашег. И опет припадајући Теби, свети победоношче ми Те молимо: даном Ти благодаћу укрепи у борбама православне хришћане; разруши силу насрнулих непријатеља; нека се постиде и посраме, и безочност њихова нека се сломи; нека познаду да ми имамо божанску помоћ; свима што су у невољама и опасностима укажи своју многомоћну заштиту; и умоли Господа Бога, свих твари Саздатеља, да нас избави од вечних мука, да бисмо, исповедајући Твоје заступништво, једнако прослављали Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и кроза све векове. Амин!

Данас се слави

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави:

Свети мученици Акиндин, Пигасије, Анемподист, Афтоније, Елпидифор и други с њима

 Хришћани из Персије; пострадали у време цара Сапора (Саворија), 355. године. Прва тројица беху слуге на двору истога цара, но тајно служаху Христу Господу своме. Када беху оптужени и на суд пред цара изведени, упита их цар, откуда су. На то они одговорише: „Отечество наше и живот наш јесте Пресвета Тројица, јединосуштна и неразделна, Отац и Син и Дух Свети, један Бог”. Цар их удари на велике муке, но они све јуначки отрпеше са псалмопјенијем и молитвом на устима. За време мучења и тамновања јављали им се ангели Божји више пута, а једном и сам Господ Христос као човек „са лицем светлим као сунце”. Када један од мучитеља, Афтоније, виде чудо, како олово кипеће не нашкоди мученицима, поверова и Христа и узвикну: „Велики је Бог хришћански!” За то одмах би посечен. И многи други видеше и вероваше. Тада цар нареди, те зашише у кожане мехове Акиндина, Пигасија и Анемподиста, и вргоше их у море. Но јави се из онога света свети Афтоније са три светла ангела, изведе свете мученике на сухо и ослободи их. Елпидифор беше царев велможа. Када изјави да је хришћанин и изобличи цара за убијање невиних хришћана, цар га осуди на смрт. И би посечен Елпидифор и око седам хиљада других хришћана с њим. А она тројица првих мученика беху најзад бачени у пећ огњену, са двадесет осам војника и са мајком царевом, пошто и ови вероваше у Христа - и тако у пламену предадоше душе своје праведне у руке Господа свога.

Свети Козма и Дамјан - Врачеви

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви, данас се слави:

Свети Козма и Дамјан - Врачеви

Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца, њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: „Забадава сте добили, забадава и дајите” (Мт 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ свете Козму и Дамјана. И тако прослави Господ заувек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу. 

Свети апостоли Сгахије, Амплије, Урван, Наркис, Апелије и Аристовул

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви данас се слави: 

Свети апостоли Сгахије, Амплије, Урван, Наркис, Апелије и Аристовул

 ОВИ свети апостоли су од Седамдесеторице. Свети Стахије би помоћник светом Андреју Првозваном. Свети Андреј га постави за епископа у Византији. Заједно са светим Андрејем подиже цркву у Аргиропољу; и сабравши много верних, учаше их спасоносном животу и управљаше паством својом верно и ревносно. После шеснаест година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху светом Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском, а Урван у Македонији. Ревносно проповедајући Христа и уништавајући идоле, они изазваше против себе Јелине и Јевреје, и ови их убише; и тако они обојица мученички скончаше за Христа, исплевши себи венац мучеништва. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини, и пошто истину Еванђеља проповедаше, би стављан на разне муке, и свој апостолски пут заврши мучеништвом. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској, и многе привевши Христу, он се блажено упокоји. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао. (О свима њима видети и под 4. јануаром).

Данас се слави

У нашој светој, саборној и апостолској Цркви данас се слави:

• Свети апостоли Сгахије, Амплије, Урван, Наркис, Апелије и Аристовул
• Свети мученик Епимах
• Свети мученик Никола Хиоски
• Свети преподобни Спиридон и Никодин
• Светих девет мученика

Свети Милутин, Краљ Српски

СПОМЕН СВЕТОГ И БЛАГОЧЕСТИВОГ

МИЛУТИНА, краља Српског

ВАЗЉУБЉЕНИ љубитељи Христа, ево се сада спрема ум слабога самисла худога и смртнога тела мога, и хоће да принесе достојне похвале онима који Христа заволеше. Али не знам како и где да нађем речи за то. Но најпре споменух Бога, и узвеселих се, и онда припадам овима које хоћу да похвалим, и молим се и говорим: Добри и свемилостиви и најмилосрднији и незлобиви Господе, који не желиш смрти људима, него хоћеш да се сви обрате и упуте на покајање. Који си рекао у Твоме светом Еванђељу: Молите се и даће вам се (Мт. 7, 7); и опет: Што год узмолите у молитви верујући, ове ће вам се то дати (Мт. 21, 22). Зато и ја молим Твоје најмилосрдније човекољубље, да ми се да реч за отварање уста мојих, дарована ми Твојим Светим и Животворним Духом. Јер, утврђиван и уразумљиван Његовом сведаривајућом благодаћу, моћи ћу и ја, грешни и ништавни слуга Твој, да искажем нека дела од мноштва неисказаних чудеса Твојих на нама, а такође и достојним речима да похвалим ове слуге Твоје и господу моју, које Твоја божанска благодат венча и узвеличи и прослави изнад многих моћних и славних на земљи.
Овако почиње своје казивање животописац благочестивих и светих краљева и архиепископа Српских, Св. архиепископ Данило, који и описа животе и дела краља Српског Уроша Првог, његове супруге Свете Јелене, и светих синова њихових Милутина и Драгутина.
Свети краљ Милутин беше млађи брат Св. краља Драгутина (1276-1282. г.), кога и наследи на престолу Српске државе. О начину наслеђа овога говори се опширније у животу Св. краља Драгутина (под данашњим датумом). Драгутин је наиме, збацивши свога оца са престола, после тога пао с коња и сломио ногу, па је онда покајавши се позвао свога брата Милутина и на сабору у Дежеву 1282. године предао му власт и краљевство у Српској земљи. Сам пак он повуче се у северне крајеве своје отаџбине, где владаше са својом супругом и синовима, са престоницом у Дебрцу на реци. Сави, добивши притом од своје мађарске тазбине и неке области у Срему, Мачви и Босни.
Милутин беше васпитан од својих честитих родитеља у свакој доброј науци и побожности. Још као млад, вели животописац Данило, "овај младић био је Богу мио, и благодаћу Божјом означен". Беше добар пастир повереног му народа у својој области, "њихов добри учитељ и наставник, ненаситни градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него и обновитељ палих и порушених". Све ово пак Милутин чињаше у намери , да све приведе ка истинитој вери". Јер благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној. Јер када у његово време византијски цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282. год.) склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља. Од тога доба и касније Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства. Српска земља до Милутина беше "обузета великом теснотом и умањена", јер држава грчка досезаше до места званог Липљани на Косову. Шта више, грчки цар Михаило настојаше да од Српске земље одузме и друге крајеве, па чак и целу земљу себи покори и њену слободу и самосталност уништи. Тада се Милутин помоли Богу и са својом војском крете на Византију. О томе овако говори животописац његов Данило: "И после овога (то јест после молитве) заповеди Милутин да се саберу сви његови војници, и када то би учињено, он узе молитву и благослов од свога светог архијереја и од свег освећеног сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области царства грчкога. Тамо он заузе околне пределе, a TO су ови које ћу набројати: оба Полога са њиховим градовима и околином, главни град Скопље, и затим Овче Поље и Злетово и Пијанац (у подручју Брегалнице). Све ове земље он узе у почетку свога доласка на престо, и приложи их држави свога отачаства". Од овога времена град Скопље постаде престоница Српске земље.
Чувши за ове успехе Милутинове, цар Михаило крете на њега узевши у своју војску и многе друге иноплемене народе, Татаре и Гурке и друге иноверце. Но Бог учини те овај издајнички цар одмах умре на свом походу (11. децембра 1282. године), оповргнут чудно и изненадном смрћу својом, како вели за њега биограф споменути Данило. Исти Данило још додаје: "Овај хулни цар, ђаволом наговоран, сличан је оном лукавом издајнику који одступи од светлости у таму, као што и овај цар Палеолог, одвојивши се од вере хришћанске (то јест Православне), узе веру латинску". Међутим, по изненадној смрти цара Михаила један део његових савезника Татара продужи напад на Србију, и продре чак до Липљана и Призрена, али чудом Божјим би страховито поражен и уништен. Јер дошавши до реке зване Дрим, која беше веома набујала, они видеше на другој страни велики збег српског народа, па одлучише да пређу реку и народ опљачкају и побију. Но кад они навалише преко набујале реке, сви се скоро у њој потопише, а што их живо пређе на другу обалу они бише поражени од христоимених људи српских. И сам старешина татарски, звани Чрноглав, беше ту ухваћен и погубљен и његова глава би однета пред ноге краља Милутина.
Ускоро затим краљ Милутин са војском својом, и још са војском коју доби од свога брата Драгутина, крете опет на грчку земљу и заузе области њене све тамо до Свете Горе Атонске, земљу Струмичку и Серску, Крстопољ (данашња Кавала) и друге околне крајеве. Отпустивши потом војску брата свога, Милутин крете са својом војском још даље и заузе земљу Дебарску и Кичевску, са градовима и областима њиховима, па земљу Поречку са околином, и чак продре на југ до Тесалије. Потом се врати у своју земљу и пребиваше у миру и благостању.
У то време на северу од Милутинове државе, а источно од области његовог брата Драгутина, владаху самостално и насилнички кнезови бугарски и татарски Дрман и Куделин. Они живљаху у крајевима око места Ждрела на Млави (данашња Горњачка клисура) и одатле са бугарским, куманским и татарским четама упадаху у Драгутинове крајеве и пљачкаху Српски народ и земљу. Тада се на позив свога брата Драгутина дигне на њих благочестиви краљ Милутин, страховито их порази и њихове крајеве дадне у наслеђе брату своме. Од овога времена Браничевска област постаде и за свагда остаде саставни део Српске земље и државе. Сам тадашњи бугарски цар Ђорђе Тертерије, таст Милутинов, који му беше дао своју кћер Ану за супругу, беше у пријатељским односима са Милутином и његовом мајком Јеленом, али не беше у пријатељству други владар бугарски у Видину, кнез Шипгман, који беше у сродству са Куманцима и беше признао врховну власт татарског кана Ногаја. љут на Милутина због победе над Дрманом и Куделином, Шипгман са војском крете из Видина и продре у област Хвосно, све до архиепископије српске у Пећи, са очигледном намером да је опљачка, запали и уништи. Но ту он би побеђен силом Господњом и молитвама Светих: Саве и Симеона, и Св. Арсенија, који ту лежи. Те ноћи видеше Шишманови војници велики огњени стуб где силази с неба, из кога избијаху огњене луче и опаљиваху их,
те се они сви у страху и паници разбегоше. Тако не могући ништа зло учинити, Шишман би принуђен да се повуче без успеха, једино што његови дивљи Куманци том приликом спалише манастир Жичу, коју затим обновише Свети краљ Милутин и архиепископ Евстатије II (1292-1309. године). Гонећи ТТТитттмана и његову војску, краљ Милугин доспе до града Видина на Дунаву и заузе град, а сам Шишман једва се спасе бежећи чам
цем преко Дунава. Затим он мољаше мир од краља Милутина, што му овај милостиво и даде, а касније даде и своју кћер Ану за Шишмановог сина Михаила, који потом постаде бугарски цар (1223-30. г.). Ове победе Милутинове изазваше завист и мржњу на њега татарског кана Ногаја, као врховног господара свих бугарских крајева, и он са сшшом војском, састављеном од Татара, Куманаца, Алана и Кавказаца крете на њега и на Србију. Нашавши се у великој невољи и опасности, краљ Урош Милутин се топло мољаше Богу, говорећи: "Добри човекољупче Гооподе, надо ових који Те исповедају. Ти знаш немоћ нашег смртног тела, и Сам си се у њега обукао. Због множине безакоња мојих, којима сам везан од младости моје, нисам достојан да погледам на висину Твоју, или да са смелошћу призивам свего и страшно име Твоје. Но Теби доброме и благоме предлажем душу и мисао моју, Ти ми једини помози, молитвама Пресвете Матере Твоје". Помоливши се тако усрдно и са сузама Господу, Милутин призва у помоћ и Светог Симеона и Саву, молећи их
да не предају отаџбину своју у руке иноплеменика. Затим посла Ногају своје посланике да га доброразумиим речима и молбама умоле да одустане од похода, обећавајући му при томе да неће више дирати у Бугарску земљу нити нападати на крајеве које Татари имају под својом влашћу. Силни кнез татарски затражи од Милутина њетовог младог сина Стефана као таоца, што отац са жалошћу мораде да учини, да би сачувао душе народа свога и његову слободу. Млади краљевић Стефан отиде са некима од властеле српске на татарски двор, и остаде тамо неко време док га Бог ие избавп отуда и врати у дом родитеља свога. Јер Бог учини да овај Ногај погине у борби са Токтајем, законитима каном "Златних Хорди" татарских (у битци код Одесе 1299. г.), те краљевић Стефан би слободан да се врати родитељу своме у Србију. Том приликом, Стефан се ожени Теодором, ћерком бугарског цара Смилца (1292-99. г.), са којом доби сина Душана, потоњег цара Српског.
Овога свога сина Стефана краљ Милутин је затим поставио за намесника и владаоца у Зетском приморју, "одликовавши га сваком чашћу царскога достојанства, давши му све што му је потребно, од малога до великога". У то пак време краљ Милутин се поново ожени, и постаде зет васељенског цара у Византији Андроника II Палеолога (1282-1328. г.). Ово би после нових победа Милутинових над грчким војскама (око 1299. године, те цар Андроник склопи трајно пријатељство и сродство са краљем Српским Милутином. Млада кћи царева, принцеза Симонида (чији се дивни лик сачувао у Милутиновој и њеној задужбини Грачаници), би од самог цара предата Милутину, пошто их претходно у законити брак благослови и венча охридски архиепископ Макарије. Од свога таста Милутин тада доби у мираз све освојене крајеве, те тако завлада трајни мир између Срба и Грка. Но ова женидба Милутинова не би по вољи многима, како ближим тако и даљим суседима, и они почеше радити против Милутина. Уз то, у ово време би покренуто и питање Милутиновог наслеђа на српском престолу, у што би умешан и његов брат Драгутин, и Симонидина мајка царица Ирина, и такође нека српска властела. To све узнемири младога Стефана, те он, наговорен од споменуте српске властеле, устаде на свога оца Милутина желећи да му преузме из руку краљевску власт и престо српски. Услед свега тога у Зети наступи не мали метеж и неред, те краљ Милутин крете тамо са војском, угуши споменути неред и метеж, а син му се Стефан сам предаде у руке са синовском покорношћу. Милутин га испочетка прими лепо, но потом, на интриге многих злурадника и непријатеља људског спасења, помете се толико да сина свога затвори у замак у Скопској области и допусти да га тамо ослепе. Стефан потом би послат у Цариград на заточење, но чудом Божјим и помоћју Светитеља Николаја би исцељен и враћен после своме оцу, са којим се измири и кога после на престолу наследи.
Милутин се ускоро измири и са својим братом Драгутином, са којим имађаше неке међусобице и сукобе, и света браћа проведоше остатак земног живота свог у љубави и међусобном поштовању. Њиховом измирењу и љубави много допринесе и њихова света мајка краљица Јелена, као и знаменити и свети муж Данило, који беше најпре игуман Хиландарски, а потом епископ Бањски и Хумски, а касније постаде и архиепископ Српски. Он је лично долазио из Хиландара са својим монасима, и боравио и код краља Милутина на двору му у Скопљу, и код краља Драгутина на његовом двору у Дебрцу, и молитвама, саветима и поукама својим мудро измирио завађену браћу, што су наравно и они обојица жарко желели и свесрдачно прихватили. Јер ова два света брата, иако беху наследници слабе и грешне природе старога Адама, ипак беху причесници и обновљене људске природе Новога Адама - Христа Богочовека, јер беху верни чланови Његовог богочовечанског Тела - Цркве Православне, у којој живљаху непрекидном вером, молитвама, покајањем и осталим спасоносним светим тајнама и врлинама.
За светог краља Милутина сведочи нам његов животописац Данило, да беше свагда у великим и богоугодним подвизима, које многи други не знађаху, а Данило их тајно знађаше, јер беше веома близак Светом Краљу. "Треба знати и видети, вели Данило, његове трудове и знојења, његово трошење тела свога, ноћна бдења и топле сузе, његове неизрециве милостиње све до саме смрти његове; његову нарав незлобиву, тиху и послушну". Истина, Милутин је као краљ и господар некада показивао и строгост и оштрину, али никада није био злобан нити без милости и хришћанске љубави. Ако је као човек и имао неких грехова својих, Христос Спаситељ га не остави у њима, него га од њих покајањем избави. "Јер истинита Светлост - Христос, вели животописац Данило, Који просвећује сваког човека који долази на свет (Јн. 1, 9), Он - велики и страшни Творац све видљиве и умне природе, увек очекујући покајање свакога човека, не презре ни овога христољупца, него му просвети разум срца, и он, сетивши се грехова младости своје и дошавши у умиљење срца, поче се молити усрдно Богу, говорећи оне речи пророчке: Господе, упути ме на пут Твој, и поћи ћу по истини Твојој (Пс. 85, 11). Године моје, говораше он, као паучина прођоше, и која добра живота мога да Ти принесем? Са каквом смелошћу да погледам на Тебе, Судију праведнога? Покајање не стекох, а тако исто ни сузе... Но Господе и Царе векова, не погуби ме са безакоњима мојим, него ми пошљи светлост Твоју и истину Твоју на просветљење мислених очију мојих. Даруј ми обилну кишу суза, да угасим страсни пламен тела мога, да се непријатељ мој не порадује због мене. Многих и великих добара овог живота насладио си ме, но ја недостојни врло повредих заповести Тебе, Бога мога".
Овакве и многе друге речи говорећи овај благочестиви краљ, вели даље животописац Данило, предвиде своју природну смрт, и после овога одлучи се па многа богоугодна дела, у којима и сконча живот свој. "Милутинова добра дела и подвизи беху многи и разноврсни, но највише он чињаше милостиње сиротима и убогима и даваше богате дарове црквама и манастирима Божјима. "Он постаде угодан Господу: безбројне свете цркве украшујући, и од праведних трудова својих многе милостиње ништима делећи". He штедећи богатства свога, но узимајући као из неког неисцрпног извора, јер беше заиста богат као ретко ко у његову времену, овај блажени и светородни муж одевао је и хранио слабе и немоћне, подизао сироте и убоге, и украшавао и снабдевао свете цркве Божије. Ступајући на владарски краљевски престо, он се беше Богу заветовао да ће за сваку годину колико буде владао подизати по једну цркву Богу, што се на њему заиста и обистини. Јер владајући са Богом у Српској земљи пуних четрдесет година, он заиста и подиже равно четрдесет цркава Божјих, од којих су тридесет пет или шест до данас сачуване или набројане. Али, ево како о његовом доброчинству и задужбинарству говори његов биограф свети Данило:
Овај христољубиви краљ беше "Богу смеран и људима угодан, и пружаше ништима безбројне милостиње. Као што се не може избројати песак мора, тако ни његове милостиње. И он то чињаше не само у Богом му дарованој држави отачаства свога, него и по целој великој Романији (то јест Византији), и у самом великом граду Новом Риму, тј. Цариграду, јер и тамо сазида цркве, а другима даде многе милостиње; свуда снабдевајући и хранећи ниште, слабе и потребите. Он заиста подражаваше праведнога Јова, и Аврама блаженог, и патријарха Јакова, јер делом беше њихов подражатељ, и изгледом њима сличан. Тако је живео и тако чинио у многим годинама, тако да се име његово прочуло и било пројављено У свим околним крајевима, како источним тако и западним: Стефан Урош, превисоки и крепки и самодржавни и милостиви краљ Српски. Због његове чувене милости и милостиња, њему долажаху из ближњих и даљних крајева, са морских острва и преко мора, и из самога светог и славног града Јерусалима. Њих са тихошћу примајући и чинећи им милостињу, не малим милостињама испуни и сам свети град Јерусалим. Уместо злата и сребра које даваше, он прими молигве и благослове од тамошњег светог патријарха и свих осталих у том светом граду. А и свету и велику и Богом чувану Гору Атонску он испуни многим милостињама, и сазида тамо овете цркве, украси их и просветли их (то јест живописа их), и тамошње многе монахе снабде свим оним што им требаше ... О сваком добром делу, којим би могао угодити Богу, он се тако стараше, да ваистину сваку врлину испуни, и сваку злобу и порок од срца замрзе. Богом даровано му добро и земно богатство царства свога она мудро и разумно расточи, и то на разноврсне начине: прво даде на дар Богу, друго на подизање светих цркава, треће раздаде ништима и страним и потребитима".
По казивању хиландарског игумана и потоњег архиепископа Данила, свети и христољубиви краљ Милутин најпре подиже велики саборни храм светог и богосаграђеног манастира Хиландара, на место оног малог који беху подигли први ктитори. Милутин затим украси овај дивни хиландарски храм сваком лепотом, златним украсима и фрескама, па онда око цркве подиже многе царске конаке, трпезарију и келије за пребивање монаха, па утврди унаоколо град са кулама и пирговима, да би манастир био заштићен од нападаја гусара. Затим додели манастиру Хиландару многе метохе са селима и другим богатствима, и уопште речено никада не престајаше бринути се о овој највећој српској светињи. Но не само Хиландару, него и другим манастирима и монашким братствима Свете Горе монахољубиви краљ даваше изобилне прилоге и богате дарове. "И где су му год јављали да има неки монах или подвижник, или неки који Христа ради странствује у пустињи или живи у некој рупи земаљској, свима таквима он нештедимице шиљаше све што је потребно, са скрушеним срцем и смерним духом".
У самом пак царском граду Цариграду Милутин подиже божанску цркву звани Продром (то јест посвећену Светом Претечи), са дивним и прекрасним палатама унаоколо за примање и смештање странаца и болесника. Ова ксенодохија (то јест странопријемница) и болница би снабдевена свим потребним стварима, креветима и меким постељама, и њој беху приложена многа села по грчкој земљи, која свети краљ откупи и приложи, да би се од њих могли издржавати многобројни болесници и сиромаси. Милутин издаде наредбу овој ксенодохији и болници да "ако какав болесник нема никакве наде, онда нека сваки такав иде слободно ка тамо спремљеном одру за њега у тој болници". Уз то, он постави и достоимените људе своје у ту болницу, који ће похађати и неговати болне, тако да нико од болесника не узнегодује, него ако што затражи да има ко да му то да. Велико мноштво болесника лежало је и лечило се у овој болници човекољубивог краља Српског, а добри нудиоци овога благочестивога дворили су их док се не исцеле. Онда би ови исцељени одлазили радујући се, а други болници долазили би на њихово место. Осим тога, богатодарежљиви краљ је одредио да се и на капијама светог Продрома обилно раздаје хлеб и друга храна, ради нахрањења гладних, сиротих и странаца, о којима нико друга не имађаше да се брине.
Исто тако, и у граду Солуну Милутин подиже велике палате, и сагради две дивне цркве Божје: једну у име светог архијереја Христовог Николаја, а другу у име светог великомученика Христовог Георгија, и то баш на месту где некада беше обављено прво рукоположење светитеља Српског Саве, па то место беше разрушено и опустело, те га сада свети краљ из темеља обнови и украси.
Затим у својој земљи овај неуморни задужбинар подиже и обнови безбројне цркве и манастире, од којих ћемо споменути само неке. Подиже дом Пресвете Богородице, добре Заштитнице рода хришћанскога, у месту званом Трескавац (код Прилепа) и испуни га богатим приносима својим, свим што је било потребно за службу Богу и Пречистој Матери Његовој. Овде приложи и многе иконе златом и бисером украшене и оковане, па кадионице и свећњаке златне, и све друге потребе црквене. Потом сагради цркву Св. великомученика Христовог Георгија у Кичевској области, коју такође богато обдари и снабде свим црквеним потребама. Многе друге цркве и манастире, које његови претци Немањићи или други ранији православни задужбинари беху подигли, па оне касније беху порушене и запуштене, свети краљ их сада из темеља обнови и сваком лепотом изнутра и споља украси, јер никако не подношаше да храмови Бога Живога стоје разрушени или напуштени. "Обнављаше стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, и из самих основа подизаше и усавршаваше по Божјем благовољењу". Милутин тако сазида цркву Успења Пресвете Богородице, звану епископија Призренска (то јест чувену цркву Богородицу Љевишку у Призрену), и такође прелепу цркву Благовештења Пресвете Богоматере, која је епископија Грачаничка (то јест данашњи величанствени манастир Грачаницу на Косову); па цркву Богородице Тројеручице у славном граду Скопљу; затим цркву Светог Георгија на реци Серави код Скопља; и цркве Светог Константина и Светог Претече у самом граду Скопљу; и опет цркву Светог Георгија Нагоричанског (у селу Старо Нагоричино код Куманова), коју из темеља обнови и украси. У великој Немањиној лаври Студеници, у том Дому Пресвете Богородице, овај христољубиви праунук светог богољупца Симеона подиже цркву родитељима Богоматере - Светом Јоакиму и Ани. Затим у Дабарској покрајини на доњем Лиму, у месту званом Ораховица, он подиже још једну цркву Христовом великомученику Георгију, и другу опет цркву Христовом великомученику Никити, близу града Скопља (у Скопској Црној гори), коју дарива манастиру Хиландару у Светој Гори. Он такође подиже и цркву Светог Николе у Хвосну и приложи је манастиру Милешеви, где почиваше свето тело Светитеља Саве. Монахољубиви и манастирољубиви краљ задужбинар обнови и украси старе манастире древних српских подвижника и светитеља: преподобног Јоакима Осоговског (у Сарандапору), и преподобног Прохора Пчињског (под планином Козјаком), саградивши им нове цркве и богато их украсивши и снабдевши свим потребностима. Са својим пак братом Драгутином он подиже манастир Ариље у Моравици, a са својом мајком Јеленом обнови манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра. Његове су задужбине и манастир Косаница код Драме (у Грчкој), и манастир Витовница код Петровца на Млави, и манастир Грнчарица код Крагујевца, и манастир Моштаница код Бања Луке у Босни, и многи, многи други манастири и цркве.
Али не само у својој земљи и свом Српском народу, него и свуда по васељени, он неуморно или подизаше цркве и манастире или их богато обдариваше и помагаше. Тако он сагради манастир Светих Арханђела у самом Светом Граду Јерусалиму, на месту не далеком од Живоносног Гроба Господњег, где раније Свети Сава беше ктитор. Он подиже и цркву Свете Софије у Сердици (данашњој Софији у Бугарској) и обдари друге манастире у Бугарској. Затим и сама света гора Синајска виде његово задужбинарство и доброчинство. Јер и тамо, у древном манастиру Свете великомученице Екатерине, што га подиже велики цар Јустинијан, овај нови Јустинијан постаде ктитор и добротвор: јер подиже тамо цркву Светог Стефана и многе приносе и дарове дарива, И не само овом манастиру, него и блаженим оцима no Синајској пустињи он достављаше не мала приношења и њихове потребе испуњаваше. Богате прилоге посла он и цркви Светитеља Николаја у граду Барију у Италији, и по другим местима где потребоваше. Најзад сагради и своју личну задужбину манастир Светог Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), у којем и би по смрти погребен.
Уопште рекавши, вели животописац његов Данило, он свагда имаше у уму своме онај страшни час доласка Онога који је Вечан Данима, када ће бити суд без милости онима који нису чинили милост, и зато свагда чињаше милостињу за коју нико и не знађаше. He само што су се к њему стицали од свију градова, крајева и села, и из околних земаља, безбројни ништи, страни и потребити, хроми, слепи и губави, него је и он сам ишао ноћу тајно по народу и невидљивом за друге руком чинио издашну милостињу. "Када је ноћ долазила, вели биограф Данило, који беше лични сведок свега тога, овај христољубиви господин мој чињаше ово дивно и богољубиво дело које нико није знао: свлачио је са себе царске хаљине које је дању носио и облачио се у худу и стару одећу, прикривши притом и лице своје да га неко не препозна. Онда је узимао са собом двојицу или тројицу слугу својих, којима беше заповедио да никоме не говоре што виде, па је узимао са собом и носио велико мноштво злата и других потребних ствари да их раздаде убогима и испуни утробе њихове сваким добрим даром. Јер нелицемерно чињаше милостињу, и истински љубљаше ниште и убоге. Изишавши тако тајно из двора свога, и дошавши неприметно до станова њихових где живљаху, он им раздељиваше злато, храну и одећу, a они не знађаху ко им то даје. Ово је блажени краљ чинио до краја живота свога. Уза све то он је и ноћу кропио постељу своју сузама својим, говорећи: "Устани, кукавче, да будеш спреман пре оног времена; ако си и навикао да чиниш грехе, ипак се прени на покајање, јер те чека суд, вечна мука и огањ неугасиви".
Свети краљ Милутин био је веома одан светој Православној вери и Цркви. За његово време умножи се Црква Божја у Српској земљи и број епископија порасте на шеснаест. To cy биле ове епархије: зетска, рашка, хумска, хвостанска, звечанска, топличка, призренска, будимљанска, липљанска, скопока, дебарска, моравска, браничевска, мачванска, кончулска и градачка. Свете архиепископе Српске, наследнике Светога Саве, он веома цењаше и свако им поштовање указиваше. За његово време беху архиепископи у Српској Цркви: Евстатије I, Јаков, Евстатије II, Сава III и Никодим, са којима заједно свети краљ подизаше и обнављаше свете цркве и манастире. Тако је са Св. архиепископом Евстатијем II (1292-1309. г.) обновио велику архиепископију у Жичи, коју Куманци беху опљачкали и порушили; исту је затим са Св. архиепископом Савом III (1309- 1316. г.) украшавао и животописао. Са Савом III Милутин је започео и зидање своје задужбине манастира Бањске, коју је довршио и украсио заједно са епископом Данилом Бањским. На краља Милутина су током његове дуге владавине вршени разни притисци са стране да прихвати латинску унију и потчини се римскоме папи, но он то никада није учинио нити од своје Православне вере одступио. Он је бивао у војном савезу са западним (римокатоличким) владарима, но то је било да се избави од разних опасности по државу његову, али никада није ишло на штету Православне вере његове и народа његовог. Шта више, сам папа римски и његова курија покретаху западне владаре на рат против Српског краља Милутина (као "шизматика"), но у томе рату Бог поможе православном слузи Своме те Латини ништа не успеше.
После многих трудова и подвига, дође најзад и кончина живота блаженог и христољубивог краља Милутина. Осетивши да ће брзо отићи на пут, који из овог сујетног света води у вечне обитељи, краљ дозва к себи архиепископа Никодима, и рече му: "Узми моје имање и подај ништима, не бих ли како ја грешни постигао неко опроштење грехова". После тога, паде овај превисоки краљ у љуту болест, и поче боловати у свом двору Неродимљу на Косову. Разумевши унапред да неће избећи смрти у тој болести, он се брзо опрости са свима присутнима, и од тада престаде говорити, јер му се језик беше свезао. Потом мирно предаде душу своју у руке Господа свога и Спаситеља, на дан 29. октобра 1321. године. Ускоро затим стиже у Неродимље и епископ Бањски Данило, и над телом Светога Краља би обављено свечано погребно пјеније. Затим му чесно тело би пренето у гроб, који сам беше себи спремио, у храму Светог Архиђакона Христовог Стефана у манастиру Бањској.
Две и по године по престављењу јавише се на гробу Милутинову "чудна знамења и виђења", те бањски игуман Сава и манастирска братија, одслуживши свеноћно бденије, извадише тело његово из гроба и нађоше га сасвим нетљено, јер ни једна влас главе његове не беше отпала. Свето тело Светога Краља би затим положено у нарочито украшен ковчег и стављено у сам храм Бањски, пред икону Владике свију Христа Бога. Када за ово чудо дознаде његова супруга Симонида, која се по смрти његовој беше вратила оцу своме у Цариград, она начини кандило од скупоценог злата и извезе скупоцено платно као прекривач за кивот тела његовог, и све то посла у манастир Бањску. Потрешена пак тим чудесним догађајем, она се и сама за тим одрече света и замонаши у манастиру Светог Андреја у Цариграду.
Мошти Светог краља Милутина почивале су у манастиру Бањској1 до доласка Турака у Србију 1389. године, а онда су пренете у Трепчу, јер су Турци запалили манастир. Доцније (око 1460. године), због турског зулума и насиља, однео је ове свете мошти у Софију митрополит Силоан и оне и данас тамо почивају у цркви која се зове "Црква Светог Краља". Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.
У многим манастирима и црквама, углавном задужбинама Ов. краља Милутина, налазе се његови свети ликови и фреске. У манастиру пак Грачаници он је једном насликан и у монашкој ризи (осим ако то није лик његовог оца Уроша I, као монаха Симеона).