Свети великомученик Прокопије
Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи, да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и утом јави му се Господ, и чу се глас: „Неаније, куда идеш, и на кога устајеш?” У великом страху упита Неаније: „Ко си ти, Господе? Не могу да те познам”. Утом се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус, распети Син Божји”. И још му Господ рече: „Овим знамењем које си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом”. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана, он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор дванаест жена и рекоше: „И ми смо слушкиње Христове”. Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их свети Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње свети Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих дванаест жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева, такође, поверова у Христа, те свих тринаест буду погубљене. Када свети Прокопије би изведен на губилиште, он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада свети Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303. године.
Нема коментара:
Постави коментар