Света мученица Марина - Огњена Марија
Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља
незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса
Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори,
крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу
према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше
свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац
омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски,
Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре
да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони
идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети
жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак
знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части,
која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке,
па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше
Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која
обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе.
Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови
тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху
крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна
голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И
Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија
мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем
телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт - јави јој се
Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но
душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете
Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на
планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са
једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су
се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и
муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад
нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно
време Турчин је био тутор овог манастира.
Нема коментара:
Постави коментар